Tokom proteklih godina bio na različite načine u kontaktu sa borilačkim
veštinama. Otkrio sam da je aikido jedinstveno iskustvo za mene. Zato sa se
potrudio da za protekle tri decenije usmerim svoje napore da otkrijem njegovu
primenu u svom životu.
Od skoro smrti (Myasthenia Gravis) do spiitualne sreće aikido je uvek bio
integralni deo mene. Kroz trideset godina braka, dvoje dece, dva unučeta i tri
psa aikido je uvek bio deo mene za one koje volim. Nisam mogao da kažem "ja
radim aikido" jer bi to razdvojilo deo mene od mene samoga. Aikido je ja isto
koliko je moje srce.
Kada smo u dodiru sa drugima na strunjačama, ne radimo ništa sem onoga što
nameravamo da uradimo. To znači da je svaka tehnika potpuna i 100% ono što smo
namerili. Nismo u život na smrt situacijama kao u nekim drugim veštinama, niti
smo u situaciji pobednik-pobedjeni. U aikido se ne pretvaram da te ubijem i
povredim niti se vi trudite da ubijete ili povredite mene. Mi učestvujemo u
aikidou, ne igramo se rata.
Po mom iskustvu ako vežbate borilačku veštinu a niste povredjeni barem jednom
godišnje do te mere da vam je potrebna pomoć lekara, onda igate igru. Nema ništa
loše igrati igru dokle god ste svesni da je to igra a ne nešto više. Kada sm bio
u rati i pripremama za rat učio sam ratne veštine. Kada sam živeo u mestima gde
su ulice bile dovoljno opasne da predstavljaju pretnju po moj život i
postojanje, vežbao sam takve veštine. Hvala bogu da više ne postoji potreba za
time i što sam pronašao veštinu u kojoj je suština život a ne smrt.
