Larry sensei nas je juce na treningu sve zaustavio, posedao nas i pitao nas
zašto vežbamo. Niko nije dao pravi odgovor. Sensei je rekao da je to uredu ali
da bi trebali malo više da razmislimo o tome. Ne toliko da bi smo pronašli
odgovor, ali postavljanje pitanja je važno. Tada nisam imala spreman odgovor ali
sam danas o tome razmišljala na poslu i izmedju razgovora mi je došao odgovor,
moj licni ali cu ga podeliti ovde sa vama. (Bio je to jedan od mojih redjih
clanaka ne samo misao tako da je poduže). Samo vas upozoravam.
Vežbam jer to volim.
Zato što mi je srce veselo svaki put kada stanem na strunjacu, energija mi se
najmanje udvostruci, osmeh mi je širi i zabavno mi je. Vežbam za svaki savršeni
pad koji sam uradila dok sam se zezala posle treninga iako nikad nisam uspela ni
pola uspešno da uradim pre meditacije. Za usporeni pad napred koji nikad nisam
uspela da ponovim ali koji me je održao da nastavim da vežbam padove posle mog
prvog meseca bede. I osecaj uspeha i moci kada neko duplo veci od mene iznenada
padne i ne može da ustane jer sam dobro uradila polugu. Zbog euforije koju mi
pruža ono vreme pre treninga, ne euforija je suviše pasivno, pre ona trepcuca
energija napetosti od koje se zaborave sve nevolje, navala snage, okrepljuci
osecaj u mišicima koji se rastežu i skupljaju tokom vežbanja i kratko posle.
Vežbam zbog prevelike brzine kojim mi se pod približava - i zbog nacina na koji
ne boli kada udarim u pod. Zato što svaki put kada padnem naslepo ka zidu i
izvucem se baš pre udarca iako ne vidim koliko je bilo blizu. Jednostavno znam
da je tamo.
Vežbam za iznenadni, kratak sekund kada shvatim da je vreme ispravno.
I zbog smeha dok razmišljam...errr...ne. Ajmo ponovo. Vežbam da bih videla
koheieve oci kako bljesnu kada je nešto uradjeno kako treba - i sempaiev kez
kada oseti da je sve kako treba. Za sve uspehe i greške i zbog cinjenice da te
greške nisu iste kao neuspeh.
Vežbam jer sam videla lepotu koja oduzima dah kada sempai radi cak i one
najprostije tehnike, i zato što bih jednog dana ja tako htela da zapanjim
nekoga. Narocito sebe.
Vežbam jer nema osude, nema žurbe i nema žalbi. Vežbam da bih iznenadila sebe i
videla šta sam sve u stanju da uradim. Vežbam zbog porasta svesnosti šta moje
telo radi i zašto i kako to da promenim.
U osnovi vežbam zato što me to cini srecnom. Zato što su i najgori trenuci
vežbanja bolji od najboljih trenutaka ne vežbanja.
Vežbam jer to volim.
Ništa duboko i uticajno na dušu možda, ali ima mnogo toga da se kaže za
zadovoljstvo. Samo nekoliko misli.
