|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
Morihei Uešiba ce u daljem tekstu bice navoden kao "Veliki Majstor".
Prenosimo vam delove razgovora sa tribine održane u cast osnivaca aikidoa.
Na njoj su ucestvovali njegovi nekadašnji ucenici koji su pokušali
da daju sliku Majstorovog života i rada.
Prim. prev.
Majstor Saito, nosilac sedmog dana, izneo je svoje zapažanje o majstorovim ocima: "Nikada ne mogu da zaboravim utisak koji su na mene ucinile Majstorove oci. Kao da je iz njih izbijala bleštava svetlost". Drugi jedan majstor dodao je: "Obicnog coveka možemo gledati pravo u oci, ali njegove su odavale takav sjaj da je bilo nemoguce izdržati njihov pogled." Svi njegovi ucenici slažu se u jednom:" Njegove oci bile su prodorne, ali istovremeno i veoma blage. Isprva je onoga koji ga je gledao sjaj njegovih ociju zbunjivao. Medutim, na treningu, dok je poucavao, gotovo je upijao ljude pogledom. Ovo niste mogli da razumete ukoliko niste bili direktno u kontaktu sa njim. Imao je oci tek rodenog deteta."
Još jedna stvar koja je izazivala divljenje kod Majstorovih ucenika bile su vežbe u sedecem položaju na drvenom podu koje su bile izuzetno bolne.
"Posebno je zanimljivo što, u to vreme, nije svakome bilo dopušteno da stupi u dojo1. Jedini nacin za to bio je putem preporuke. Treninzi su zapocinjali cišcenjem toaleta u Dojo-u, a da li ce oni koji su se prijavili moci i da ostanu i da nastave sa treniranjem kod Majstora zavisilo je samo od njih. Treba pomenuti i to da Majstor nikada nije dozvoljavao posmatranje treninga iz straha da ce "njegove tehnike biti ukradene". Izgleda da stoga nije želeo da demonstrira svoje umece pred vecim grupama ljudi. Takode, nije dozvoljavao pristup strancima u veštine plašeci se da bi mogle biti zloupotrebljene.
Njegov život bio je jednostavan u svakom pogledu. Obicnim danima ustajao bi u pet, a praznicnim u tri sata ujutru. Nakon toga odlazio bi da se pokloni ispred oltara u Dojo -u i u Aiki hramu. Taj jutarnji ritual trajao je oko dva sata. Zatim bi usledio dorucak, pa radovi u polju. Uvece bi trenirao. U to vreme živeo je u Aiki hramu a kasnije se preselio u Dojo. Za vreme boravka u Aiki hramu svakodnevno je putovao do Dojo-a. Cak i u danima kada je padala veoma jaka kiša, on bi se pojavio u Dojo-u noseci visoke drvene klompe. Shvatio sam da Majstor nikada ne sme da izostane sa treninga iz bilo kog razloga".
Majstor je bio i izrazito temperamentan. Jednom prilikom kada je stigao u Dojo, cuo je zvuk od padova (ukemi) koje su izvodili njegovi ucenici. Na to je on burno reagovao, rekavši:" Vežbate bez dozvole. Danas vas necu poducavati". Postoji još jedna anegdota koja govori o Majstorovom neobicnom karakteru. Jedan srednjoškolac, inace Majstorov ucenik, vracao se nocu u Dojo osvetljavajuci sebi put baterijskom lampom. Videvši to, majstor je povikao:"Treba da te bude sramota što koristiš baterijsku lampu po ugaženoj stazi". Zatim je ovo objasnio recima:"U drevna vremena samuraji su, prilikom posete nepoznatoj kuci, obicavali da pretraže okolinu, da pogledaju iza kamenja i baštenskog drveca oko kuce pre nego što udu, da bi mogli sebe da zaštite od nekog iznenadnog napada". Njegove ucenike ovo je veoma iznenadilo pošto je to znacilo zabranu korišcenja baterijskih lampi. To je u stvari predstavljalo dobru vežbu da se ucenicima oci naviknuna mrak.
Majstor Saito kaže: "Veliki Majstor je bio vrlo oprezan. To se ogledalo
u njegovom prirodno opuštenom nacinu hoda i naklonu u sedecem položaju.
Smatra se nepristojnim ici ispred drugog coveka. Medutim, kada se radi o majstoru
borilackih veština, to ima i mnogo dublje implikacije - na taj nacin on
se može naci u neprijateljskom okruženju. Stoga su u majstoru uctivost
i poštovanje objedinjeni sa opreznošcu".
Veliki Majstor je jednom prilikom prekoreo svog ucenika, (sada majstora aikidoa) Saitoa, zato što je, dok ga je pratio, išao sa njegove desne strane: "Ucenik treba da drži levu stranu dok hoda sa svojim uciteljem. Ne smeš da blokiraš Majstorovu desnu ruku u slucaju opasnosti. Majstorova dužnost je da te zaštiti".
Majstor Isojama: "Majstor nije dozvoljavao nikakav razgovor nakon ulaska u Dojo. "Hajde da pocnemo" i "Hvala" bile su jedine recenice koje su se mogle cuti. Smeh ili ispoljavanje bilo kakvih ljudskih emocija bili su uskraceni ucenicima tokom treninga. Takode, majstor nam je posredno stavio do znanja da u svetu borilackih veština nema nikakvih pitanja. Kad god nismo umeli da izvedemo odredenu tehniku, Veliki Majstor odmah bi se stvorio kraj nas i na licu mesta demonstrirao tehniku sa recima: "Samo posmatrajte kako ja to radim". Stoga smo se mi kretali kroz Dojo pokušavajuci da "pohvatamo" tajne neke tehnike. Iako pitanja nisu bila dozvoljena, ucenici su imali velike koristi od Majstorovih licnih instrukcija koje je sa puno pažnje svakome od njih davao. Bez obzira na to koliko bi se ljudi pojavilo na treningu, Majstor je demonstrirao tehnike za svakog ponaosob. I deca i odrasli imali su isti tretman kod njega".
Ucenici su zapamtili i brojne anegdote sa Majstorom na treninzima. Majstor Fudieda se priseca: "Jednom prilikom, radio sam tehniku sa jednim ucenikom koji je pokušavao da je uradi na silu. Majstor ga je zaustavio, obrativši mu se recima:"Slušaj prijatelju, nemoj loše da postupaš sa ovim detetom jer on je graden baš kao i ja".
Majstor Saito: "Veliki Majstor nikada nije ništa nametao svojim ucenicima, ali je dosledno iznosio svoj stav da i najmanja devijacija cini tehniku neefektnom. Stoga su i pocetnici i stariji radili iste osnovne vežbe. To je bilo dobro."
Ucenici su morali da budu i veoma izdržljivi. Saito nastavlja: "Tatami2 je prostiran samo za vreme praznika i to na veoma maloj površini ispred oltara. U svim ostalim prilikama sedelo se na drvenom podu, što je bilo pravo mucenje. Posle nedelju dana, ogulila bi se koža na kolenima i nastajale bi žive rane koje su se lepile za pod. Kada bismo pokušali da ustanemo posle nekog Majstorovog dugog govora, koža bi se bolno odlepljivala od poda. Ojacanja na kolenima kimona morala su biti prišivana mnogo puta, pa su nam postala nešto poput jastucica za sedenje".
"Pod je uz to bio i pun eksera koje smo mi pre treninga ukucavali drškama drvenih maceva. Mnogi pocetnici su se tako uplašili da su veoma brzo napustili Dojo. Ipak, koliko god da nas je bolelo, nismo smeli ni da jauknemo. Majstor Nomura dodaje: "Pošto je bilo izuzetno teško i bolno sedeti nepomicno, da bismo olakšali sebi mi bismo pocinjali lagano da se njišemo s jedne strane na drugu. Kao odgovor na to, od pozadi gde su sedeli stariji, na naše glave srucila bi se kiša pesnica".
Majstor Ohkoši: "Cekajuci na pocetak treninga sedeli smo u seizi.3 Stariji ucenik otišao bi po Majstora. U meduvremenu, mi bismo cekali, glava pognutih sa rukama koje su dodirivale pod. Medutim, Majstor se nekad ne bi pojavio pred nama po dvadeset minuta. To je bila sjajna vežba za strpljenje".
Majstor Fukasaku prica: "Ucenicima nije bilo dozvoljeno da odmaraju kolena pred Majstorom. On je u svakom trenutku održavao uspravan sedeci položaj. Jednom prilikom, bolela su ga stopala i bio je nesiguran na nogama. Medutim, cim je poceo da trenira, snagom svog duha vratio se u formu".
Majstor Isojama: "Nacin na koji je Veliki Majstor baratao sa bokenom4 bio je neverovatan. Mac bi zviždao kroz vazduh, a Majstorov uzvik bio je pun duhovne energije. Efektan sek macem nikada nije moguc ukoliko i covekov duh nije u istom stanju odlucnosti".
Majstor Saito se nadovezuje: "Aikido bez nadmetanja, duha i snage pretvara se u vrlo osiromašenu borilacku veštinu. Naravno, u aikidou nema takmicenja u klasicnom smislu reci ali samo stoga što takva aktivnost nije u skladu sa njegovom suštinom a to je da je aikido veština u kojoj se pojedinac takmici sam sa sobom. Svako ko je cuo Majstorov produhovljen uzvik, trebalo bi da bude u stanju da ovo razume".
Majstor Fudieda: "Veliki Majstor bio je veoma posvecen treninzima. Kada iz odredenog razloga ne bi mogao da vodi trening, on bi ga posmatrao stojeci izvan Dojoa. Veoma ga je zanimalo šta se unutra dogada".
Saito navodi još jedan dokaz Majstorove doslednosti: "Majstor nije želeo da se odmara cak ni kada je bio premoren. Ja sam jednom uspeo da ga nagovorim da se odmori rekavši - Molim vas preskocite trening i odmorite se, mi cemo raditi samo osnovne tehnike. Posle treninga, otišao sam do njega i rekao mu koje su tehnike tražene. Njegov odgovor je bio - Znam tacno šta ste radili po batu vaših stopala na tatamiju".
Sugavara: "Majstor je zaista bio žestokog temperamenta."
Saito: "Kada bi naišao na neku raskrsnicu, njegovo trenutno raspoloženje odlucivalo je na koju ce stranu da krene. Ako bih mu skrenuo pažnju da je pošao u pogrešnom smeru, on bi me ljutito prekoreo."
Sugavara: "Secam se da Veliki Majstor nikada nije prudao duga objašnjenja u toku treninga, vec bi samo demonstrirao tehniku uz reci: "Ovako treba."
Ohkoši: "Iako nije pružao objašnjenja u vezi sa izvodenjem tehnika, Veliki Majstor voleo je duge govore. Dešavalo se ponekad da trening skrati na dvadeset minuta, dok bi ostatak vremena utrošio na svoj govor."
Isojama: "U to vreme bio sam u nižoj srednjoj školi i nisam bio u stanju da razumem sve što je Majstor govorio. Tek su mi od nedavno postale jasnije stvari o kojima je govorio."
Saito: "To je stoga što je on uglavnom govorio o duhovnim temama."
Isojama: "Tokom njegovog govora noge bi mi se umorile od klecanja, a Veliki majstor bi me baš tada pozvao da mu pridem. Naravno, noge bi me izdale i ja bih se samo skljokao na pod (smeh)."
Saito: "Kad god bi Majstor izašao iz Dojo-a, ljudi su mu postavljali pitanja uz molbe da demonstrira tehnike. Ma koliko da je prostor bio ogranicen, on nikada ne bi bacio svog partnera tako da ga povredi. Uvek je bilo dovoljno mesta za pravilan ukemi (pad)."
Isojama: "Kao što se verovatno secate, Veliki Majstor nam je cesto naredivao da ga napadnemo. U rukama je držao drveni mac. Kad bismo zamahnuli macem iznad glave u pokušaju da ga napadnemo, vrh njegovog maca vec je bio na našem grlu. On bi rekao:"Ne oklevajte da me napadnete. Necu vam naneti nikakvu povredu pošto ste mi skoro kao sinovi. " Koliko god da smo se trudili da brzo zamahnemo, vrh njegovog maca uvek je bio ispred našeg vrata."
Sugavara: "Da li se u to vreme placala mesecna clanarina za vežbanje? "
Fukasaku: "Ne, nije postojalo ništa slicno."
Nizuma: "Umesto novca, mi smo Velikog Majstora snabdevali povrcem koje smo sami uzgajali."
Sugavara: "Šta je doprinelo da sistem placanja ipak zaživi?"
Saito: "Ucenici su se sastali i odlucili da je potrebno prikupiti sredstva za popravku polomljenih prozora, pokidanih papirnih zastora i zidova koji su se urušili."
Sugavara: "Drugim recima, mesecna clanarina bila je namenjena za troškove popravki."
Nabatame: "Ispred oltara stavili smo jednu kantu i u nju bismo ubacivali priloge kada smo napuštali Dojo."
Išii: " Nije postojala mogucnost da Majstoru licno damo novac. Da smo to uradili, on bi najverovatnije rekao: "Ja vas ne poducavam za novac."
Sugavara: "Gospodice Saito, vi ste veoma odano služili Veliku Damu (supruga Moriheija Uešibe -prim. prev.). Možete li nam u nekoliko reci opisati njen karakter? "
Gospodica Saito: "Ona je bila od osoba koje nisu zadovoljne dok ne završe sve planirano za taj dan, pa makar sedele i do ponoci. Imala sam obavezu da budem uz nju svakodnevno, 365 dana u godini. To mi je onemogucavalo da odem i prespavam u kuci svojih roditelja. Sve o cemu sam razmišljala bila je Velika Dama."
Isojama: "Oni ucenici koje je Velika Dama rado primala imali su duži i srecniji boravak u Dojo - u. Tako|e, bilo im je lakše i da služe Velikog Majstora."
Sugavara: "Više od pet godina prošlo je od smrti Velikog Majstora i njegove žene. Želeo bih, na kraju ovog sastanka, da nam svi ucenici Velikog Majstora ukratko izlože svoje predloge vezane za rad u budocnosti."
Isojama: "Mislim da bi trebalo da kao tradiciju prenesemo ne toliko verbalne koliko fizicke poduke Velikog Majstora i u svakodnevnom životu. Takode verujem da je naša dužnost da potomstvu predamo aikido u pravilnoj formi. Treba da se uzdržimo od toga da poducavamo aikido zbog sopstvene dobiti i da ga prilagodavamo licnoj podobnosti."
Sugavara: "Teško je doslovno preneti aikido tehnike, ali još je teže pridržavati se Majstorovih poduka u svakodnevnom životu."
Saito: "Nikada ne smemo da zaboravimo Velikog Majstora. Ako izgubimo poštovanje
koje osecamo prema njemu, sve njegove poduke namenjene našem obrazovanju
takode ce pasti u zaborav. Želeo bih još da naglasim da instruktori
aikidoa ne treba da sebe uzdižu u medusobnim razgovorima, vec da obrate
pažnju na to kako njihovi ucenici vežbaju i da im to bude merilo buduceg
rada. Instruktori ne zaslužuju da budu nazvani dobrim ukoliko ne umeju
da svoje ucenike ucine snažnim i sposobnim."
--------------------------------------------------------------------------------
dojo -(cita se dodo) -sala u kojoj se trenira aikido - u bukvalnom prevodu;"mesto razvijanja puta" Prim. prev.
tatami - vešto napravljeni dušeci od slame koji se koriste kao podne podloge u tradicionalnim japanskim prostorijama. Prim. prev.
seiza - tradicinalni japanski nacin sedenja sa podvijenim nogama ispod tela i šakama na kolenima. Primenjuje se i na aikido treninzima i to na pocetku, na kraju treninga, kao i u toku treninga dok Majstor pokazuje tehnike. Prim. prev.
boken - japanski drveni mac koji se koristi na aikido treninzima. Prim. prev.
Preuzeto iz edicije: "AIKIDO: TRAINING, WORKS, WONDERS, vol. 5", od Morihira Saita, majstora osmog dana
Prevela sa japanskog Tamara Drljevic,
diplomirani japanolog