|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
 |
|
 |
 |
Jednog dremljivog popodneva, voz je kloparao probijajuci se kroz predgrade Tokija. Naš vagon je bio relativno prazan - nekoliko domacica sa decom koju vuku sa sobom i nekoliko starijih ljudi koji su išli u kupovinu. Otsutno sam posmatrao bezbojne kuce i prašnjave žive ograde.
Na jednoj stanici otvorila su se vrata i najednom popodnevnu tišinu prekinu neki covek urlajuci nerazumljive psovke. Ušao je u naš vagon. Na sebi je imao radnicko odelo. Bio je krupan, pijan i prljav. Vicuci, zateteturao se na ženu koja je u rukama držala bebu. Tako je tu ženu gurnuo da joj je dete skliznulo u krilo starijeg bracnog para. Prosto je neverovatno kako se beba nije povredila.
Zaplašeni par je brže-bolje pobegao na drugi kraj vagona. Radnik je zamahnuo nogom da šutne ženu u leda, ali je promašio jer je ona umakla na sigurno. To je toliko razgnevilo pijanog coveka da je šcepao metalnu šipku u sredini vagona i pokušao da je izvuce iz ležišta. Primetio sam da mu je ruka posecena i da krvari. Voz je kloparao dalje, a putnici su bili sledeni od straha. Ustao sam. Tada sam bio mlad, imao sam dvadesetak godina manje, i bio sam u prilicno dobroj kondiciji. Trenirao sam aikido skoro svakodnevno po osam sati vec tri godine. Problem je bio jedino u tome što nikad nisam proverio svoju borilacku veštinu u pravoj tuci. Kao ucenicima aikidoa, nije nam bilo dopušteno da se borimo.
"Aikido je" - stalno je ponavljao moj ucitelj - "umetnost izmirenja. Kome god pada na pamet da se bije, izgubio je vezu sa univerzumom. Ako razmišljate o tome da dominirate ljudima, vec ste doživeli poraz Mi ucimo kako da rešavamo konflikte, a ne kako da ih stvaramo."
Držao sam se tih njegovih reci. Stvarno sam se trudio. Cak sam išao tako daleko da sam prelazio na drugu stranu ulice da bih izbegao "cimpire" , siledžije koje su se kretale oko železnickoh stanica. Osecao sam se uzvišeno zbog svog porekla. Imao sam osecaj da sam i grubijan i svetac. U duši sam ipak želeo da mi se ukaže neka potpuno opravdana prilika u kojoj bi mogao da spasem nevinog i kaznim krivca.
"Ovo je prava prilika za to!" - rekao sam sebi ustajuci. "Ljudi su u opasnosti. Ako nešto odmah ne ucinim, neko može da nastrada."
Videvši da ustajem, pijanac nade zgodu da na meni iskali svoj bes. "Aha!" - viknuo je "Stranac! Vama je potrebna lekcija o ponašanju Japanaca!"
Uhvatio sam se za gornji držac i odsecno ga pogledao sa gadenjem i neodobravanjem. Naumio sam da rasturim tog curana, ali je on morao da pocne prvi. Želeo sam da ga izludim, pa sam skupio usne i poslao mu jedan drzak poljubac.
"Dobro!" - vikao je. "Dobiceš lekciju!" Hvatao je zalet da jurne na mene.
Delic sekunde pre nego što je krenuo neko je viknuo: "Hej!" Bilo je žestoko. Secam se da je zvuk bio cudesno veseo i prijatan - kao kad se ljubazno ubedujete sa prijateljem. On se odjednom ukocio. "Hej!"
Okrenuo sam se na levu, a pijanac na njegovu desnu stranu. Obojca smo zurili u niskog starog Japanca. Mora da je dobro zašao u sedamdesete taj sitni gospodin koji je bezgrešno sedeo u svom kimonu. Nije obracao pažnju na mene, vec je opcinjeno piljio u radnika, kao da želi da mu poveri najznacajniju i najvecu tajnu.
"Hodi," - rekao je starac obracajuci se pijancu. "Dodi da porazgovaramo." Nežnim pokretom ruke pozvao ga je da pride.
Veliki covek je poslušao. Ratoborno je stao ispred starog gospodina i vikao kako bi nadjacao lupu tockova: "Zašto bih ja, kog davola, trebalo da razgovaram sa vama?" Pijanac mi je sada bio okrenut ledima. Ako mrdne rame samo jedan milimetar tresnucu ga po nogama. Starac je i dalje gledao u radnika. "Šta si pio?" - zapitao je, a iz ociju mu se videlo da ga to stvarno interesuje.
"Pio sam sake" - prkosno je uzvratio radnik i nastavio: "Šta te briga šta ja pijem!" Pritom ga je ispljuvao.
"O, pa to je divno!" - rekao je starac. "Baš lepo! Vidite, i ja volim sake. Svako vece moja žena i ja (ona, znate, ima 76 godina) zagrejemo malu bocu sakea i iznesemo je u baštu. Onda sednemo na staru drvenu klupu. Posmatramo zalazak sunca i gledamo kako napreduje naša persimona. Moj cukundeda je zasadio to drvo, pa se brinemo da li ce se povratiti posle ledenih dana koje smo imali prošle zime. Naše drvo napreduje bolje nego što smo ocekivali, posebno ako se ima u vidu da je zemlja loša. Divan je prizor kada uzimamo sake i izlazimo da bismo uživali u veceri, cak i kad pada kiša!" Pogledao je u radnika sjajnim ocima.
Pošto je razabrao šta starac govori, njegovo lice dobi blaži izraz. Pesnice mu više nisu bile stisnute. Progovorio je: "Da, i ja volim persimone." Glas mu više nije bio nabusit.
"Da," - rece starac smešeci se. "Siguran sam da imate divnu ženu."
"Nemam" - odgovorio je radnik. "Žena mi je umrla." Veoma tiho klimajuci se u taktu kloparanja voza, veliki covek poceo je da jeca. "Nemam ženu, nemam dom, nemam posao Tako se sam sebe stidim." Niz obraze su mu se kotrljale suze, a telo mu je protresao bolni grc.
Dok sam stajao dobro sklupcan u svom mladalackom neznanju, svojoj slobodoljubivoj pravednosti koja ce spasti svet, osetio sam se mnogo prljavijim od njega.
Voz je stigao do moje stanice. Kada su se vrata otvorila, cuo sam starca kako s puno razumevanja kaže: "O, Bože, pa to je teška sudbina. Sedi ovde i pricaj mi o tome."
Okrenuo sam se da ih još jednom pogledam. Radnik se ispružio na sedištu stavljajudi glavu starcu u krilo. Starac je nežno mazio njegovu zamršenu kosu. Kada je voz otišao, seo sam na stanicnu klupu. Ono što sam želeo da postignem mišicima, postignuto je ljubaznim recima. Upravo sam video aikido na delu, a njegova suština bila je ljubav. Trebalo bi tu veštinu da primenjujem u potpuno drugacijem duhu. Proci ce još mnogo vremena dok ne naucim kako se rešavaju sukobi . ..
Teri Dobson
(Teri Dobson je od 1960 i narednih šest godina vežbao kod Moriheja
Uešibe. Po nekim izvorima ima 8.dan.)
(28.novembar 1999)