|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
Razumevanju aikidoa
može doprineti saznanje o njegovom nastanku, koji se ne može odvojiti od
biografije njegovog osnivača Moriheja Uešibe. Priča počinje 14. decembra 1883.
godine, kada se u gradu Tanabeu, prefakture Vakajama, rodio Veliki učitelj.
Uešibin otac je bio vođa jedne od političkih stranaka u svom mestu, tako da je
pored verbalnih duela sa svojim suparnicima, često bio i fizički napadan, što u
to vreme i nije bila retkost. Kao dete, Morihej Uešiba je često prisustvovao
takvim situacijama i u svojoj nemoći da pomogne ocu, zaklinjao se da će sve to
jednog dana promeniti. Onoga dana kada bude postao snažan. U tim ranim danima
njegovog detinjstva treba tražiti početni impuls, motiv koji je bio presudan,
kako za njegov život, tako i na rađanje aikidoa. Uprkos bolešljivosti,
zahvaljujući izuzetno jakoj volji i redovnom vežbanju, ovaj prvi zavet biva
ispunjen. Postao je toliko snažan da su po okolini kružile priče o njegovoj
snazi. Umesto tih priča, dovoljno je reći da je u svojih 158 cm telesne visine
(što je i za Japance oniži rast) uspeo da ugradi preko 80 kg mišićavog tela.
Pred njim je bio
sledeći, mnogo teži korak:
kultivisanje te snage i njeno oplemenjivanje, čemu se on krajnje predano
posvetio. Nikad nije propuštao priliku da uzima časove iz neke od borilačkih
veština od učitelja koji su prolazili kroz njegovo mesto, a često je i putovao
ako bi čuo da u okolini boravi neki od iskusnijih poznavalaca ovih veština. Tako
je već 1901. u svojoj osamnaestoj godini dobio diplomu o uspešno završenoj školi
đu-đice kod učitelja Tokusabura Tozave iz klana Kito. Dve godine kasnije,
ovladao je školom mačevanja Jagju, pod učiteljem Masakacu Nakajem. Sam Uešiba
izjavljuje da su na formiranje osnovnih stavova, kretanja i rada ruku u kasnijim
tehnikama veštine koju je on stvorio, presudno uticala saznanja koja je stekao
upravo u ovoj specifičnoj školi japanskog mačevanja.
Nošen nemirnim
duhom, godine 1911. prijavljuje se kao kolonista i odlazi na Hokaido
(najsevernije japansko ostrvo) gde susreće majstora Sokaku Takedu iz škole
aiki-đuce Daito koja se ubraja u najstarije u Japanu. Koreni ove veštine gube se
negde u IX veku, u vremenu vladavine cara Seive za čijeg se šestog princa
Sadazumija tvrdi da je bio začetnik ove škole. Uešiba poziva učitelja Takedu u
svoju kuću i uči od njega gosteći ga i služeći mu pune četiri godine (od 1912.
do 1916.), posle čega dobija diplomu da je ovladao svim tajnama ove veštine.
Mnogi zahvati u tehnikama aikidoa nastali su na osnovu borbenih tehnika ove
škole, što rečito govori o uticaju koji je ona imala na Moriheja Uešibu i
stvaranje nove veštine. Pred odlazak sa Hokaida on ostavlja svo imanje zajedno
sa kućom učitelju Takedi.
Godine 1922.
završava školu đu-đice, a 1924. školu borenja kopljem.
Ovde su navedene
samo najvažnije škole kojima je Uešiba ovladao i koje su neposredno uticale na
stvaranje aikidoa, ili bolje rečeno, njegovog tehničkog dela. Jer ono što daje
aikidou njegovu originalnost i jedinstvenost je upravo ono što je stvoreno u
sledećoj – trećoj fazi razvoja Velikog učitelja.
Događaj koji je iz
korena izmenio Uešibin način života i njegov odnos prema fenomenu ratničkih
veština bila je smrt njegovog oca koga je neizmerno voleo. Nestanak tako drage
osobe izaziva u njemu potrebu za samoćom, razmišljanjem, za poniranjem u suštinu
jedne večite zagonetke – tajne života i smrti. Slušajući najdublje treptaje
svoga bića, on se povlači u planinu i predaje intenzivnom duhovnom životu.
Uprkos nadljudskoj snazi i izuzetnoj veštini koju je posedovao, on je još uvek bio nezadovoljan svojim dostignućima. To nije bilo ono pravo za čim je tragao i šta je želeo. Metodi borbi koje je izučio, omogućavali su mu da na najkraći, mada ne i na najbezbolniji način eliminiše i veći broj eventualnih napadača. Upravo to saznanje mu je i zadavalo najviše muke. Pobedom nad nekim stiče samo još jedan neprijatelj. Pobednik od danas, sutra je poraženi. Čoveka treba ubediti u neispravnost njegove namere, a ne pobediti. Budo (ratnički put) ne može biti tako plitak, tako relativan, tako nestalan kao što su pobeda ili poraz. Budo je nešto mnogo više, “Bu je ljubav”, izjavljuje učitelj Uešiba. To je prelomni trenutak u njegovom duhovnom sazrevanju, to je momenat kada počinje da se rađa moderni aikido. Sam Uešiba označava 1925. godinu kao prelomnu. Polazeći od osnovne pretpostavke “Borba je ljubav” pred njima je stajao mukotrpan posao oplemenjivanja krvoločnih tehnika kojima su ga naučili i stvaranje kvalitativno nove veštine koja će biti otelotvorenje tog principa.
Još dok je živeo u
osami glas o Uešibi kao izvanrednom poznavaocu budoa, raširio se ne samo po
okolini već i mnogo dalje. Mnogi su dolazili kod njega po savet ili pouku, a
bilo je i ljubopitljivih koji su odlazili potpuno ubeđeni u ono u šta su dotad
sumnjali. Tako je glas o njemu kao “velikom ratniku” stigao do Tokija i
određenih važnih ličnosti. Otada su učestali pozivi u razne krajeve Japana. To
je vreme neprekidnog putovanja i prikazivanja jedne, dotad nepoznate veštine,
koja je bila klica iz koje je nikao aikido.
Najzad 1927.
godine Morihej Uešiba se seli sa porodicom u Tokijo, gde ga prihvataju kao
osnivača novog budo sistema. Velikim brojem kurseva od kojih jedan održan za
pripadnike carske garde (nosiocima 5. dana za đudo i kendo), i prikaza svoje
veštine, stekao je verne pristalice i važne sponzore (admirali, generali,
članovi carske porodice …), tako da dobija ponudu da radi kao profesor budoa u
Pomorskoj akademiji. Istovremeno sa ovim poslom Veliki učitelj je nastavio sa
redovnim treninzima u maloj iznajmljenoj sali.
Godine 1931.
zalaganjem članova Izvršnog odbora novoosnovane organizacije Kobukan, završava
se Centralna sala (Hombu dođo) u tokijskom kvartu Vakamacu-čo. Pored nje je
1968. godine sazidana nova trospratna zgrada sa tri dođoa ukupne površine 240
tatamija, gde se i danas nalazi sedište Aikikai fondacije.
Nova veština stiče
sve veću popularnost. Otvaraju se širom Japana ogranci Centralne organizacije u
kojima majstor Uešiba održava kurseve. Veliko interesovanje dovodi i do
reorganizacije Kobukana, koji menja ime u Kobukai i postaje fondacija 1940.
godine. Ali ubrzo, zbog izbijanja rata, ova organizacija prestaje sa svim
aktivnostima. Veliki broj studenata je pozvan u vojsku, tako da rad u Hombu
dođou postepeno zamire. U to vreme Morihej Uešiba odlučuje da se povuče iz
Tokija na jedno imanje u profakturi Ibaraki blizu grada Ivame, gde se posvećuje
poljoprivredi i konačnom oblikovanju nove veštine kojoj najzad, posle mnogo
traganja, daje ime aikido. Ovome su predhodila imena kao “aiki-nomiči” (put ka
aikiju), “aiki-đu-đucu” i “aiki budo”. Na ovom imanju je podigao i hram posvećen
aikidou, kuću i mali dođo u kome i danas veliki broj studenata iz svih krajeva
sveta uvežbava ne samo tehnike aikidoa, nego pokušava da oseti i onaj duh kojim
odiše ceo taj prostor, gde se konačno oformila jedna do tada nepoznata budo
diciplina.
Neposredno po završetku drugog svetskog rata, novembra 1945. iako su sve budo
aktivnosti bile zabranjene, Kobukai organizacija se još jednom reorganizuje,
menja ime u Aikikai fondacija i dobija novo rukovodstvo. Godine 1948, čim je
zabrana budo aktivnosti ukinuta, Aikikai spremno i organizovano kreće u nove
akcije i vrlo brzo obnavlja svoje članstvo, otvara vrata svim zainteresovanim i
postaje snažna organizacija koja svoje aktivnosti prenosi i van
Japana.
Veliki učitelj, iako redovno treninge održava u Hombu dođou u Tokiju, veći deo
vremena provodi u Aiki svetilištu u Ivami, neprekidno usavršavajuči tehnike
aikidoa. Ovo je bila njegova preokupacija i glavna aktivnost sve do duboke
starosti, ili tačnije do poslednjeg dana, 26. aprila 1969. godine kada Morihej
Uešiba umire. Ni do tog poslednjeg dana on nije do kraja zaokružio i konačno
prestao sa traganjem za novim oblicima materijalizacije vrhunskih teoretskih
principa na kojima aikido počiva. Zato se i danas aikido proučava kao otvoreni
sistem sa velikim mogućnostima nadgradnje koja dolazi posle doslednog i
temeljnog proučavanja onoga što je Veliki učitelj ostavio u nasleđe ne samo
svojim neposrednim učenicima i narodu iz kojeg je ponikao, već celom
čovečanstvu, u nadi da će kroz aikido ljudi bolje upoznati sebe, stupiti u
harmoniju sa ljudima oko sebe i napokon, postati svi jedna porodica.
Preneto iz knjige
"Aikido put ljubavi" Jovice Stanojevića
Vežbaju ga milioni ljudi u svetu. Izrastao je iz sna jednog čoveka u svetski poznatu veštinu, zanimanje pa i životnu filozofiju. Iako se tehnički promenio u prenosu sa kolena na koleno osnova je ostala ista. Aikido danas stvarno napreduje i nazaduje ali kako kaže O Sensei svaki je trenutak izigran po večnoj zamisli univerzuma i najvažnije je samo iskreno vežbati, ništa više.