Cheap Web Hosting | Free Web Hosting | Dedicated Server | Windows Hosting | Free Web Space | Web Hosting | FrontPage | Business Web Hosting
Search the Web

William Smith – Putovanje Budoke
(Traditional Karate, Jun 2001)

Prošle godine štampan je clanak o Tom Moss-u, koji je preko 30 godina crni pojas u Aikido-u. Interesantna cinjenica koja se prožima kroz clanak je Tomova ne politicka priroda i njegova veza sa dva vodeca Aikido ucitelja u UK, William (Bill) Smithom I Hydn Fosterom. Svake godine oni održe kurs u Lowestoft-u, koji je nazvan Big Three, (Velika trojica), a organizuje ga Frank Burlingham. To nije kurs koji se organizuje zbog publiciteta, oni stvarno zajedno rade u cilju napredovanja Aikidoa. To je pokazano i dolaskom Bil Smita u Tomov klub, Phoenix Aikido u Coventry sa ciljem da održi dvodnevni kurs. Ovo je bila prilika koja se ne propušta, tako da smo tokom vikenda postavili isti set pitanja Bil Smitu, koji je postavljen Tom Mosu.

Traditional Karate (TK): Sensei, kao prvo, kada, kako i zašto se poceli da vežbate Aikido?
William Smith (WS): Poceo sam da vežbam Aikido oko 1960. i to je bilo sasvim slucajno. U svojoj 18-toj godini, postao sam part-time ucitelj sporta u staroj Birmingham Athletic Institute u Birmingham-u i ucestvovao sam u vecini sportova tokom tih godina. Zamolili su me jednom da budem sudija u košarkaškom mecu i dok sam to radio, primetio sam šestoricu ljudi koji vežbaju sport koji nisam video pre. To je bio Aikido, a najviše me je impresioniralo ono što su mi ispricali. Bez takmicenja, bez mržnje, bez osvete, bez laži, bez ljubomore, ovo je bilo nesto novo za mene pošto sam ja uvek bio ukljucen u fizicki aspekt sporta. Oni su vežbali u Neko Skoli Budo-a u Biminghamu i ja sam otišao jedno vece da probam i zaljubio sam se u Aikido. Izgledalo je da Aikido zadovoljava moje mentalne i spiritualne potrebe i postao je veliki deo mog života.

TK: Da li ste vežbali neke druge borilacke veštine?
WS: Vežbao sam Džudo, koji mi se svidao ali nisam imao dovoljno vremena da mu se posvetim, jer sam u to vreme zidao svoju kucu. Vežbao sam i Karate, ali sam imao problema jer nisam mogao da se takmicim protiv svojih klupskih prijatelja. Uvek sam žalio sto nisam poceo da vežbam Aikido ranije, bio sam u svojim ranim tridesetim kada sam poceo da ga vežbam.

TK: Poceli ste da vežbate davno, kada je bio mali broj instruktora borilackih veština. Koji je bio vaš prvi instruktor? Kako ste ga pronašli?
WS: Moj prvi instruktor je bio Ralph Reynolds. Neko Club je bio veoma hladano i vlažno mesto, smešteno iza mesare. Morali smo da promenimo krov i klub je bio uvek prepun. Okolina je bila opasna i u pabu gde smo išli na pice posle treninga redovno su izbijale tuce (naravno, mi nismo ucestvovali). Prijateljstvo je bilo izvanredno, jos uvek imam bliske prijatelje iz tog vremena. Ralph je bio jedan od retkih Shodan-a u to vreme. Aikido je bio u povojima u svakom pogledu. S vremena na vreme posecivali su nas Abbe Sensei i Nagasaone Sensei tokom svojih poseta Engleskoj. Mi smo imali pojaseve u boji i mogli smo da polažemo do oranž pojasa. Za viši pojas, morao si da putuješ u London kod Ken Williams Senseia, koji je bio Nidan. Bez sumnje Aikido duguje Williams-u dosta. On je usmerio dosta studenata na pravi put. Naravno, on je još uvek ukljucen u Aikido i BAB (British Aikido Board).

TK: Da li je Aikido trening u ranim godina bio drugaciji od nacina na koji se trenira danas?
WS: Trening u ranijim godinam je bio dosta drugaciji, vežbanje se tretiralo kao da treniraš da bi razvio kondiciju. Važnost iskrenosti nije bila shvacena. Kada sam poceo da vežbam sa Japanskim intruktorima, ponavljanje je bilo naglašeno. Ti bi ponavljao ono što radiš, ponekad do iznemoglosti, tako da bi se eventualno tvoj um disciplinovao da nastavi, opusti se i da se ne preda i da bi time postao iskren u tome što radiš i što si pokušavao da uradiš. To je bio japanski nacin - da se postane profesionalan i da se da telo i duša veštini. Na zapadu ucenje treba da bude drugacije, vecina studenata i ucitelja treba da usklade svoj trening sa karijerom i porodicnim životom. Postoji velika odgovornost kod ucitelja, oni moraju da sažmu svoj program bez gubitka kvaliteta i napretka. Ucitelji ne smeju da se upuste u to ukoliko ne razumeju žrtvovanje koje je potrebno. Oni moraju da imaju sposobnost da vide svakog studenta kao pojedinca i da rade na njihovom pojedinacnom napretku - verovatno kao buduci instruktori. Oni moraju da pokažu svojim primerom i licnom iskrenošcu.

TK: Da li ste radili puno sa japanskim instruktorima u to vreme? Ako jeste, koji su to bili i kakvi su bili tada? Da li su se promenili tokom godina?
WS: Kada sam poceo da vežbam imao sam svoj biznis, gradio sam svoju kucu i bungalov za moje roditelje. Imao sam i malu decu, tako da je moja saradnja sa japanskim instruktorima bila ogranicena. Naravno, odlazio sam na seminare kada sam mogao (uvek su demonstrirali nikijo). Moj prvi pravi kontakt sa japanskim instruktorom je bio kada sam poceo da vežbam pod profesorom K. Chiba 1965. Od tada vežbao sam sa nekoliko vrhunskih uccitelja, skoro svi su oni bili ucenici O'Senseija, Moriheja Uesibe. Treninzi su bili naporni i veoma teški. Tokom letnjih škola vežbali smo svaki dan i tokom jela sa uciteljima mogli smo da razumemo jedni druge.Nekoliko japanskih ucitelja je odsedalo u mojoj kuci i kao svi ljudi, svi su bili drugaciji i ineresantni. Dok sam bio predsednik trenera za British Aikido Federation (BAF), bio sam u bliskom kontaktu sa Kanetsuka (Kanecka) Sensejemi. Sto se tice promena, vidi se promena na nekim uciteljima tako sto krecu svojim putem (sudbina) na strunjacama i izvan dodjo-a. Jedina stvar koja se ne menja je njihova iskrenost u tome sta uce i vežbaju.

TK: Koji instruktor je ostavio najviše uticaja na vas? Zašto?
WS: Svaki student oseca vezanost za ucitelja sa kojim je poceo. Ovaj pristup ponekad predstavlja smetnju za napredak studenta. Vidim da bi neki studenti brže napredovali ako bi vežbali sa nekim drugim uciteljem. Ja pri tom ne mislim na promenu lojalnosti. Imam studente koji putuje velike razdaljine da vežbaju sa mnom a lojalni su svom instruktoru i dodjo-u. Ja bih njih manje cenio ukoliko to ne bi bio slucaj. Ucitelj koji je najviše ostavio traga na mene u toliko razlicitih aspekata Aikido-a - a nije ocekivao da promenim nacin zivota - je Chiba Sensei. Bilo je toliko pokušaja da razumemo jedan drugog tokom godina, i naravno nekih razocarenja. Njegova iskrenost u tome što radi je bez sumnje. On je pokazivao ekstremnu ljubaznost i razumevanje i pomagao mi je tokom mojih Aikido godina. Osecam da se možda nije uvek slagao sa mojim pogledima, ali mi je dozvolio da pronadem svoj put. Put kojim sam ja pokušao da idem ce koristiti Aikido vežbanju u UK u buducnosti.

Chiba Sensei, Philip i William Smith.
Na gornjoj slici su Smith sensei i Aiki Doshu Moriteru Ueshiba.

TK: Da li imate neke "interesantne" price o nekom od ovih instruktora? Ne morate da pominjete imena ukoliko smatrate da to nije mudro.
WS: Kada je Chiba Sensei dosao u UK moj instruktor u to vreme ga je pozvao da održi seminar. Aikido je u to vreme bio u povojima i Chibino vežbanje je bilo nesto nevideno. Na nesrecu, Chiba Sensei i Mr Reynolds se nisu razumeli. Moj prijatelj, David Bushel i ja smo želeli da naucimo o Aikidou što je više moguce i pitali smo Mr Reynolds-a da li ima nesto protiv da mi vežbamo sa Chiba Senseijem. On nam je poželeo srecu i cak staviše prodao nam je strunjace da osnujemo dodo. Mi smo poceli u West Heath centru i taj dodo sada vode dva moja prijatelja koji su bili samnom 30 godina, Roger Duras i Paul Wilkes. Kada smo osnovali dodo nismo imali nameru da osnujemo asocijaciju, ali tokom vremena sa Chiba Senseijem stvari su napredovale. Imali smo cetiri kluba u pocetku i David Bushel je bio sekretar i blagajnik, na nesrecu morao je da prestane da vežba i Gordon Jones je preuzeo dužnost sekretara i uchideshija. On je sada principal UKA i moj bliski prijatelj. Moj sin, Philip je sa mnom od rane mladosti (on je dobio Shodan od Chibe Senseija sa 16 godina). On mi i dalje pomaze u svemu sto ja radim. Sada imamo i odlicnog sekretara, Allan Roberts-a i ja imam srecu da imam licnog sekretara, Pat Narey, koja je sa mnom preko 20 godina.

TK: Odlucili ste da napravite preokret od studenta u ucitelja, kada je to bilo i šta vas je nagnalo da to uradite?
WS: U pocetku sa Chiba Sensejijem nije bilo instruktorskih kurseva, ali posle dobijanja Shodana neki od nas su pozvani da prisustvuju Fukushidoin (trenerskom) kursu koji je trajao preko 3 godine. Kursevi su bili održavani u Londonu gde je Sensei živeo. Ja sam uživao u njima, mada je bilo prilicno intenzivno i imali smo ceste testove. Vecina nas je bila na osnovama Aikidoa, ali trebalo je nauciti i rad sa bokenom. Ja sam imao srecu da sam položio testove i jos uvek imam diplome iz tog vremena, prva je cak štaviše iz Japana.
Profesor Chibino ucenje se dosta promenilo. Studenti koji ucestvuju u Fukushidoin i Shidoin kursevima treba da pokažu stvarnu predanost. Treninzi su teški fizicki i mentalno.

TK: Da li mislite da je ta promena bila u pravo vreme ili ste trebali da cekate? Koji je vaš savet drugima koji razmišljaju o takvoj promeni?
WS: Mada je bilo veoma rano da pocnem sa vodenjem treninga, nije bilo drugog izbora jer su instruktori bili retki. U mom klubu nije bilo crnih pojaseva ali smo imali srecu da nas vodi Chiba Sensei. On je proveo u Engleskoj 10 godina i cesto je odsedao u mojoj kuci. Bio sam u mogucnosti da ucim od njega u i izvan dodoa. On je znao da je moje razumevanje njegove kulture i Aikidoa ograniceno. Moje ucenje je napredovalo sporo. Ceo spektar se promenio. Mislim da asocijacija treba da pruži osnovu za ucitelje i asistente. Nije potrebno da student drži trening pre nidana osim u specijalnim slucajevima. Instruktor treba da bude svestan koliko je predanosti i žrtvovanja potrebno za ucenje i vodenje dojo-a, mada to može biti veoma zahvalan deo njihovog Aikido života.

TK: Kojoj asocijaciji ste pripadali i da li su vam pružali podršku tokom promene?
WS: Ja sam uvek bio pri Aikikai stilu i sa Hombu dodom.

TK: Vi ste držali otvoreni seminar u Lowestoft-u sa Tom Moss-om (Yama Arashi) i Haydn Foster-om (institue of Aikido), pozitivni dokaz da asocijacije mogu da rade zajedno za opštu dobrobit. Da li cete držati još kurseva sa njima?
WS: Nadam se iz nekoliko razloga. Sa njima se dugo znam, mada je ovo naš tek treci zajednicki seminar. Oni su poznati u UK i veoma uspešni. Oni su zaslužili poštovanje i poziciju zbog cinjenice da su vežbali i ucili za dobrobit studenata a ne zbog svog ega. (p.p. 8. i 9. juna 2002 treba da se održi cetvrti seminar u Lowestoftu).

TK: Tokom godina izveli ste na put dosta crnih pojaseva, koji su napredovali, odustali ili poceli sopstvene klubove. Kako se osecate zbog toga?
WS: Ja sam ponosan na sve dan pojaseve koji su prošli kroz nas dodo. Osim u zadnjih nekoliko godina, skoro svi su polagali kod Chibe Senseija, gostujucih japanskih instruktora ili mene. Sa proširenjem UKA, Shidoini su preuzeli polaganje do nidana. Mi imamo srecu sa senior instruktorima u UKA, postavili smo sistem kuca i to izgleda da dobro funkcioniše. Ja ih smatram za prijatelje, otvorene i iskrene u odnosima sa mnom i njihovim studentima. Naravno, imali smo ljude koji su nas napustili i kada osecate kao što ja osecam da su oni deo vašeg zivota, i deo sistema koji ste zajedno stvarali, to je veoma tužno. Bilo kako, razocarenja su mnogo manja nego sreca i zadovoljstvo koje imam od studenata. I ljudi koji su nastavili da vežbaju tokom godina i prijatelji koji su prestali da vežbaju su mi dragi i prijateljstvo mi je veoma dragoceno.

TK: Šta mislite o svojih poslednjih cetrdest godina?
WS: U toku poslednjih cetrdest godina video sam mnogo promena, neke dobre, neke ne tako dobre. Kanetsuka sensei je pronašao svoj put u okviru BAF. On radi veoma vredno, posvetio je svoj život Aikidou i našao srecu u porodicnom životu.
Stvaranje British Aikido Board (BAB) izgleda da napreduje u administrativnim poslovima, mada bih ja voleo da ima više napretka u kvalitetu ucenja.
Chiba Sensei ima British Aikikai (BA) i njegov progresivni Aikido, održava seminare i letnje škole svake godine.
UKA u nasem novom sedištu napreduje, održavajuci seminare, zimske i letnje škole. Narocito mi je drago kada vidim instruktore koji rade zajedno, pokazujuci entuzijazam i predanost.

TK: Koje su vaše licne ambicije?
WS: Moja licna ambicija se odnosi na moju familiju. Nadam se da ce bit i zdravi i srecni.
Što se tice Aikidoa, ja cu nastaviti da studiram. Radeci za dobrobit svih i sebe i ako se šansa ukaže da ujedinim Aikido u UK u nekoj formi.

TK: Sensei, mnogo vam hvala.

Mr Smith, u svojoj skromnosti, nije spomenuo da je bio clan Councila pri Internacionalnoj Aikido Federaciji (IAF) 12 godina. Posetio je Japan dva puta i trenirao sa vrhunskim Aikido instruktorima, pogledajte sliku sa Doshu Moriterom Ueshibom.

prevod sa Engleskog Mire Zloh