|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
Šihan Morihiro Saito ( Aikikai 9. Dan ) poceo je da vežba aikido 1946. pod rukovodstvom Ucitelja Aikida Moriheja Uešibe u Ibaragi Iwama Dojo-u. Ova godina obeležava 50-godišnjicu njegove posvecenosti umetnosti Aikidoa. Napisao je mnoge knjige medu kojima su i 5 u klasicnoj seriji "Tradicionalni Aikido", a pojavljuje se i na mnogim video izdanjima.
Praktikujuci Aikido preko 30 godina Gaku Homma Sensei je Ucitelj Nippon Kan Kulturnog centra u Denveru, Kolorado. Pisac je “Aikido za ceo život” i drugih knjiga iz oblasti Aikida i Japanske kulture
Izgleda da je na svakoj važnoj tacki moga života Saito - sensei
bio tamo.
Cini se kao treptaj oka - vreme od kad smo se prvi put sreli je tako brzo prošlo.
Secam se iskustava iz prošlosti kao da su se desila juce. Sada imam 45
godina a Saito sensei 67. Kako vreme prolazi i mi starimo, mislim da se naš
temeperament i vrednosti menjaju, postajuci sve više tolerantne i uopšte
više prihvatljivi.
Tokom našeg seminara, tokom kog sam ja ugostio Saito sensei-ja i gledao
ga kako poducava, jasno sam shvatio koliko je vremena prošlo i koliko uspomena
ja imam. Kao što je Saito sensei i ucio, ja ga nikad nisam cuo da govori
o univerzalnim silama, kao što su Bog, aure, mir i ki, i nikad ga nisam
cuo da govori o bilo kakvim drugim kosmickim stvarima.
Ipak, u svakom njegovom pokretu, njegovo telo je odavalo osecanja koja te reci
pokušavaju da obuhvate. Ta moc, da dotakne srca ljudi svojim pokretima
je ta moc koja ga odvaja od ostalih. Njegova tehnika i filozofija su jednostavne
i cvrsto vezane za zemlju. Ono što je on i ono što on uci, bazirano
je na realizmu a ne na iluzornim konceptima koji mogu da zavaraju i zbune.
Dok sam intervjuisao Saito sensei-ja nisam mogao da odolim osecaju kao da slušam
oca koji svoje godine i mudrost svoga iskustva prenosi na buduce generacije.
Sensei Gaku Homma
GAKU HOMMA SENSEI: Dok sam živeo u Iwama Aiki Dojo-u svi su vas zvali “Mou - chan” Iwame (“Mou”je skraceno Morihiro a “chan” je termin za omiljenost) ili “Napoleon Iwame”. Kako ste dobili ove nadimke?
MORIHIRO SAITO SENSEI: Od trenutka kada sam postao uchi deshi u Iwama Dojo-u
pa do Uciteljeve smrti bio sam vrlo zaposlen mladic. Tokom vremena koje sam
proveo kao uchi deshi takode sam radio i za Japansku Nacionalnu železnicu.
Jedino vreme koje sam imao za sebe je bilo tokom putovanja od železnicke
stanice do dojo-a i nazad. Osim toga nisam imao slobodno vreme.
Moj život se sastojao od rada i treninga. Nisam mogao da slušam muziku,
da pratim modu ili sport kao ostali decaci mojih godina. Ponekad sam radio u
nocnoj smeni na železnici tako da bi se dani i noci mešali. Ako sam
hteo da odvojim vreme za neke privatne stvari, kao što je popravljanje
uniforme, morao sam da skratim vreme spavanja. Ljudi oko mene su govorili: “Napoleonu
je trebalo samo tri sata da spava na konju a Mou - chanu treba samo 30 minuta
da odrema u odeci pre nego što je spreman da ponovo radi.” Na kraju
mi je ostalo to - “Napoleon”. Moje telo nije zaboravilo ta vremena
- još uvek sam prezauzet!
Nadimak: “Mou-chan”takode pokrece uspomene. Ja nisam cinio ništa da se to dogodi ali iz nekog razloga ljudi iz Iwame i okolnih mesta su se jako plašili tog imena. Svako ga je znao i to ime je imalo odreden znacaj. Ako je bilo ko od lokalnih Jakuza (Jakuza - japanska mafija) ili lokalnih momaka pokušao da pravi probleme bilo je dovoljno da se pomene “Mou-chan iz Iwame”.To je za mene bilo veliko iznenadenje!
Jednog dana, baš pre nego što je poceo lokalni festival, lokalni
momci su se potukli sa rivalskom grupom iz susednog grada. Izgleda da je rivalska
grupa htela da preuzme primat na prodajnom prostoru festivala i da tako osvoji
teritoriju Iwame. Momci su sakupili grupu i sa Jakuzom na celu došli u
Iwamu.
Jedan od mladica iz Iwame koji me je poznavao, dotrcao je do mene i pitao me
da budem uz njih da bi im pomogao da potuku rivale. Upocetku sam odbio, ne želeci
da se mešam u privatne obracune. Ali pošto sam bio mlad i nisam znao
šta zaista znaci strah, na kraju sam se složio da im pomognem. Obukao
sam kožne cizme da zaštitim noge i kožnu jaknu da se zaštitim
od noža. Tako sam krenuo da im pomognem. Kad sam došao, bio sam poprilicno
iznenaden - nisam imao pojma koliko se naroda skupilo da se bije! Pošto
nisam znao šta drugo da radim otišao sam direktno do prostora izmedu
dve grupe, stao i rekao “Nije dobro tuci se na dan Festivala!” Šef
suprotne grupe je prišao i upitao me: “Hej, decko - ko si ti?”
“Ja sam Saito” - odgovorio sam ali to na njega nije bog zna kako
delovalo. Onda je neko povikao “Pa to je Mou-chan iz Iwame!” U tom
trenutku se šef suprotne grupe spustio na kolena i ruke, sagnuo glavu i
izvinuo se. Onda sam rekao momcima iz Iwame da se i oni izvine, jer su oni i
zapoceli tucu. Zgrabio sam oba lidera i odveo ih u lokalni sake bar (sake -
japanska rakija). Održao sam im lekciju i rekao im: “Svako ko zapocne
tucu je kriv i mora da popravi situaciju tako što posluži sake onima
koje je povredio. Odmah sredite ovu situaciju!” Onda sam otišao.
Vecina ljudi u gradu mi je znala ime ali ne i lice zato što sam stalno
bio zauzet. Zato što sam trenirao Aikido, moja je reputacija prerasla sama
sebe pa sam cesto bio pozivan da rešavam probleme, cak pre nego što
bi policija bila pozvana. Još uvek nisam siguran da li je moja reputacija
bila dobra ili loša (smeh).
Naravno, više nemam reputaciju takve vrste. Tadašnji dani su bili
mnogo drugaciji od današnjih. Vremena su bila mnogo naivnija - pogotovo
na selu.
GAKU HOMMA SENSEI: Meni se cini da ste još uvek Napoleon Iwame. Tokom ove turneje vi ste za dve nedelje putovali iz Japana u USA, držali seminare na istocnoj i zapadnoj obali i sad ste došli u Denver, sve bez odmora izmedu. To meni izgleda kao jako prebukiran raspored. Šta, po vašem mišljenju, cini život vrednim življenja?
MORIHIRO SAITO SENSEI: Ono što me cini najsrecnijim je da predajem ono
što sam nasledio od Ucitelja. Nalazim veliko zadovoljstvo u obilaženju
mojih ucenika širom sveta i što mogu da ostanem u njihovim kucama
da zajedno poducavamo i treniramo. Kad sam kod kuce u Iwami, i kad imam imalo
slobodnog vremena, provodim ga u Aiki no le (Aiki koliba) sedeci pored irori
vja (kamin koji se nalazi u centru prostorije) sa starim prijateljima, gde zajedno
jedemo i pijemo. To su za mene jako srecni trenuci.
Vec sam deda. Imam 13 unucadi. Ipak, i dalje verujem da za ljude koji imaju
svoje sopstvene dojo-e nema povlacenja. Moja je sudbina da nastavim. Osecam
obavezu da predajem Ucitejev Aikido što vecem broju studenata. Kada umrem,
direktna veza sa njegovim tehnikama ce nestati.Imao sam srecu da sam 23 godine
proveo sa Uciteljem…Ono što sam naucio, naucio sam od njega i osecam
da to moram da predajem.Ostali šihani imaju slobodu ali ja ne. Postoje
šihani u Japanu a i u celom svetu koji su u jednom trenutku došli
do Ueiteljevih stopala da vežbaju. Ucitelj je razumeo suštinu Aikidoa
i pružao ga je na dlanu. Oni koji su došli do njegovih stopala, na
kratko, nikad nisu stigli da uzmu ono što je on pružao na dlanu -
a onda bi otišli.
Iwama je za Aikidoke ono što je, na primer, Meka za Muslimane ili Vatikan
za Katolike. Metaforicno je kuca svetlosti i moja je obaveza da to svetlo jarko
gori. Za ostale šihane kuca svetlosti sibolizuje velika postignuca i poduhvate
koje je ostvario Ucitelj. Oni koriste to svetlo da osvetle svoj put dok upravljaju
camcima koji su sami napravili.
Sve dok svetlo svetli iz Iwame koreni Aikidoa nastavljaju da postoje. Mislim
da je vrlo bitno da to ne zaboravimo. Prikljucio sam se Iwama dojo-u 1946. Sve
do njegove smrti proveo sam svaki dan tokom 23 godine sa Uciteljem. Od njegove
smrti, ostao sam u Iwami iako sam imao položaj šihana u Aikikai Hombu
Dojo-u. Svakog dana sam se trudio da svetlo jasno svetli u kuci svetlosti koju
mi je ostavio Ucitelj.
Cuo sam da neke Aikidoke prave razliku izmedu stila iz Iwame i modernog Aikidoa,
nazivajuci Iwama stil tradicionalnim ili cak staromodnim. Po mom mišljenju
to je greška. Verujem da ako negiramo poreklo našeg vežbanja
negiramo i njegovu vrednost. Kad ljudi kažu da je Iwama stil staromodan
podsecaju me na ljude koji seku granu na kojoj sede.
Nikad ne bih rekao da je Iwama Aikido jedina pravilna forma Aikidoa. Svaki instruktor
ima sopstveni karakter koji je izgraden na kulturnom poreklu i okolini. Prirodno
je da su se razvile razlicite organizacije i stilovi. Putovanje svetom mi je
pomoglo da ovo razumem, pošto sam dolazio u kontakt sa raznim ljudima,
mestima i kulturama. Mislim da je dobro za studente da uce od razlicitih instruktora
i da vežbaju u nekoliko dojo-a. Takode, verujem da je od izuzetnog znacaja
da vežbamo osnovne tehnike Aikidoa. Ne smemo zaboraviti poreklo našeg
vežbanja.
U životu obicno dode vreme za povratak sopstvenim korenima i nasledu. Mislim
da je važno za svakog od nas da ukljuci i proucavanje Uciteljevih tehnika
tokom sopstvenog Aikido puta. Najbliža veza sa izvorom je Ucitelj a najbliža
veza sa njim je Iwama Dojo. Vrlo je bitno za Aikido zajednicu da shvati da koreni
naše veštine pocivaju sa Uciteljem.
Zbog tog razloga cinim sve da svetlo jarko svetli iz Iwame. Zato ja nemam slobodu.
Umesto slobode imam sudbinu - i poštujem je. To što održavam
Dojo Ucitelja živim i u dobrom stanju je ono što cini moj život
vrednim.
GAKU HOMMA SENSEI: Znam da je bilo davno ali da li biste mogli da mi kažete
kako je bilo kad ste bili uchi deshi u Iwama dojo-u?
MORIHIRO SAITO SENSEI: Prikljucio sam se dojo-u 1946. To je bilo nakon što
je Japan izgubio rat i nije bilo mnogo uslova; bilo je to vrlo siromašno
vreme. Roden i odgojen u Iwami uclanio sam se u Dojo sa 18 godina.
Nedugo zatim, nekoliko uchi dehi-ja Ucitelja su došli iz Hombu Dojo-a u
Iwamu. Gozo Shioda (Ucitelj Yoshinkan Aikida) se preselio sa porodicom od šest
clanova (što me je malo iznenadilo). Ostali su oko dve godine. Koichi Tohei
(Ucitelj Ki Aikidoa) takode je došao otprilike u isto vreme pošto
je otpušten iz vojske. Secam de da sam se tada pitao da li ga je rat ucinio
cvrstim i jakim. Napustio je Dojo kad se oženio. Takode su ti bila i dva
uchi deshija koji su to postali u isto vreme kao i ja. Jedan je sada regionalni
direktor obrzovanja a drugi je clan Diet-a. Ja sam jedini preostali koji se
i dalje muva oko Iwame! (smeh)
Teško je zamisliti na šta je Iwama licila u to vreme. Gde sada vidite
kuce tada je bilo drvece. Nijedan od puteva nije bio asfaltiran i kad bi pala
kiša neki bi se pretvorili u kaljugu duboku do clanka. Nosili smo geat
(drvene sandale) sa samo jednom precagom odozdo jer bi se na obicnim sandalama
sa dve precage nahvatalo blato pa bi ih bilo nemoguce nositi. Geta sa jednom
precagom su bila dobra za hod po blatu a na suvom su vam uvežbavale balans
i koordinaciju!
Koristili smo jako malo struju pogotovo u delovima oko Dojo-a. Nocu je bilo
toliko mracno da bi neko mogao da vas vuce za nos a vi ga i dalje ne bi videli.
Pošto je Ucitelj bio priznati clan društva jedini je u okolini imao
struju i kontrast izmedu mraka i osvetljenog dojo-a iznutra cinilo je da mesto
izgleda magicno. Kasnije kada sam sagradio moju kucu sproveli smo struju od
Uciteljeve kuce do moje. U to vreme to se smatralo poprilicnim luksuzom. Meštani
su smatrali da je ono što se dogada u dojo-u Ueshiba-san-a malo neobicno.
Na primer nacin na koji smo mi, uchi deshi, bili odeveni pobudivo je zacudujuce
poglede dok smo išli kroz grad. Nosili smo keiko gi (u ritama i spojen
samo na okovratniku), izbledelu hakamu (mnogo kracu nego današnje, otprilke
do iznad clanaka) i haori (kratki ogrtac) sa ukrasima od batika. Noslil smo
gvozdene štapove da bi smo ojacali ruke, mašuci i vukuci ih iza nas
zvucno po zemlji dok smo išli. Meštani bi govorili da ne bi dali svog
sina kod Ueshibe ni iz kojeg razloga., cak su i pretili neposlušnim sinovima
da ce ih ako se ne poprave poslati kod Ueshibe-san-a (smeh) Zvali su nas ban
- kara (cvrsti momci) Pošto je cuo glasine Ucitelj nas je sa smeškom
upozorio da ne plašimo suviše meštane. Nekoliko godina posle
rata, život je poceo da se vraca na normalu. Zemlja je još uvek bila
u tranziciji i bilo je mnogo ljudi bez posla. Mnogo ih se uclanilo u Iwama dojo
u potrazi sa novom šansom za život. Iako smo imali vrt pri dojo-u
uskoro je bilo mnogo više usta koje je trebalo nahraniti nego što
smo mogli da podnesemo. Ucitelj je postavio nekoliko novih uchi deshija da rašcišcavaju
zemljište okolo da bi mogli da ga zasejemo. Polje je bilo pokriveno gustim
bambusom koji je sa svojom mrežom korenova bio izuzetno težak za uklanjanje.
Nekoliko novih regruta je zakljucilo da je posao suviše naporan pa su se
sakupili i jedne noci nestali. Posao je i za mene bio težak, naravno. Ali,
cak i da sam hteo da pobegnem nisam imao gde, pošto sam i roden i odrastao
u Iwami. Ustvari još uvek nisam pobegao! (smeh) Posle incidenta sa bambusom
Ucitelj više nije cesto naredivao ljudima da izvode zadatke koji su tako
teški.
Prostor u dojo-u gde mi sada vežbamo jo i bokken je prostor gde su Ucitelj
i njegova žena imali vrt. Ostala, veca zemljišta su bila prekrivena
paradajzom, kikirikijem i pririncem. Tih dana ja sam imao malu baštu koju
sam održavao kao hobi. Samo je nekoliko uchi deshi-ja imalo privilegiju
da radi u vrtu. Zapravo je vecini uchi deshi-ja bilo naloženo da ne rade
u vrtu. Kad bi radili obicno je više posla trebalo da se sanira šteta
koju bi napravili (smeh).
Zadnji uchi deshi koji je radio u vrtu ste bili vi Homma-kun. Ucitelja Kikuno-san.
Secam se vas sa gomilom povrca koje ste uprtili na leda kad ste otišli
u Hombu Dojo da bi bili Uciteljev otomo (asistent) Posle Uciteljeve smrti nije
bilo drugih uchi deshija koji su radili u baštama.
GAKU HOMMA SENSEI: I ja se secam. U to vreme imao sam 17 godina.Ti dani su bili teški. Kad bi Ucitelj završio jutarnju ceremoniju pratio bih ga u baštu da odabere povrce za taj dan ili ako je bilo viška, da ga odnese u Hobu Dojo u Tokio.Kad vec govorimo o Hombu Dojo-u, procitao sam mnogo clanaka i knjiga o istoriji Aikidoa koju su napisali Hombu uchi deshi. Ali kad sam stigao u Tokio sa Uciteljem, nije bilo uchi deshi-ja koji su živeli u Hombu Dojo-u. Možete li to pojasniti?
MORIHIRO SAITO SENSEI: Na kraju rata bilo je mnogo uchi deshija koji su živeli
u Hombu Dojo-u. Vecina je bila stara i mnogi su pomrli. Posle rata Ucitelj je
živeo uglavnom u Iwami a u Tokio je išao samo u specijalnim prilikama.
Od zadnje generacije koja je ucila direktno pod Uciteljem, vecina koja tvrde
da su bili uchi deshi su bili shidoin-i (instruktori) 2. ili 3. Dana u Hombu
Dojo-u. Vecina je primala ekvivalent od oko 200 dolara mesecne plate, živela
u jeftinim stanovima oko dojo-a i dolazila u dojo samo na trening. Ti kayoi
deshi (ucenici koji žive izvan dojo-a) nisu brinuli o Ucitelju Osim kada
su mu bili uke-i kayoideshi-ma nije bio dozvoljen prilaz njemu. On je to smatrao
velikom cašcu.
Mnogi danas pricaju da su bili bliski Ucitelju ali nije bio slucaj. Kasnije,
baš pre nego što ce umreti, cak je i šihanima viskog ranga bilo
dozvoljeno da mu samo prenesu pozdrave; nisu bili u poziciji ni da zapocnu razgovor.
Ucitelj nije želeo da mnogo ljudi bude u njegovoj blizini i samo je nekolicini
bilo dozvoljeno da se brinu o njemu. ...
GAKU HOMMA SENSEI: Bila mi je cast i zadovoljstvo, Sensei. Hvala Vam.
--------------------------------------------------------------------------------
Pozicija Saito Sensei-ja kao lidera globalne Aikido zajednice izgradena je
životom baziranom na teškom radu i naporu. On je pravi bujin (majstor
borilackih veština) Njegova humanost, ljubaznost i misaonost ostaju zabeleženi
u mom secanju - gde me neprestano podsecaju na privatnu stranu Ucitelja, Moriheja
Uešibe.
Dok hodamo kroz prepun aerodromski terminal, moje se misli vracaju u prošlost,
kada sam hodao sa Uciteljem kroz prepunu stanicu u Ueno-u, Japan. Nacin na koji
oni hodaju ima dosta slicnosti.
--------------------------------------------------------------------------------
Aikido Today Magazine
PO Box 1060
Claremont, CA 91711-1060
(phone) 909-624-7770
(orders) 800-445-AIKI
(fax)909-398-1840
atm@aiki.com
http://www.aiki.com/