|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
Ovaj razgovor je prvi put objavljen u casopisu: Terry O'Neill's Fighting Arts International (izdanje #70)
Kazua Chibu Senseija intervjuisao je Arthur Lockyear.
Razgovor je prenet u celosti.
Sa engleskog preveo Ivan Vatovic.
A. L.: Sensei, molim vas, ispricajte mi kako ste poceli da trenirate aikido?
K. C.: Bio sam veoma zainteresovan za borilacke veštine još od malih nogu. Veoma mlad sam odlucio da ozbiljno treniram neku od njih. Poceo sam sa judoom i trenirao cetiri godine. Onda sam prešao na karate.
A. L.: Pretpostavljam da ste trenirali u centru Shotokan. Kako je izgledao trening?
K. C.: Stvarno mi se dopadalo tamo. Trening je bio veoma žestok, bio sam vrlo zadovoljan i mnogo mi se sve to svidalo. Nakayama Sensei je bio glavni instruktor, a nekoliko puta sam video majstora Funakoshija Gichina. Japanskoj karate asocijaciji pristupio sam otprilike godinu dana pre smrti majstora Funakoshija. Secam se da je velikim ceremonijalom obeležena njegova smrt.
A. L.: Da li je neki od današnjih Shotokan majstora bio tamo u to vreme?
K. C.: Da, bili su Nishiyama Sensei, Okazaki Sensei i Kanazawa Sensei. Kanazawa Sensei je tada bio 1. Kyu ili 1. Dan, nisam siguran. Asano Sensei je bio 3. Kyu, a Kase Sensei je takode bio tamo.
A. L.: Da li vas je nešto odredeno usmerilo na aikido?
K. C.: Kada sam bio 1. Kyu (jedan nivo ispod crnog pojasa) u judou, prijavio sam se za takmicenje i desilo se da se borim protiv mog seniora iz dojoa; bio je 2. Dan, mislim. Pobedio sam ga, i on je potom došao kod mene i rekao mi: "Nadmašio si me u judou, ali sam i dalje bolji u kendou." Izazvao me je, pa smo izašli napolje. Dao mi je boken (drveni mac), a uzeo kendo shinai (stap od bambusa za vežbanje) za sebe. Kada smo poceli, nisam mogao da ga dodirnem - ni jedan jedini put! U velikom stilu me je pobedio i bio sam modar od masnica. Nakon toga sam duboko razmišljao o znacenju budoa. Želeo sam borilacku veštinu koja bi bila efikasna u svakoj situaciji, bio protivnik naoružan ili ne. Na kraju sam odlucio da postanem ucenik majstora Ueshibe, osnivaca aikidoa. Otišao u Hombu dojo, ali nisam imao pozivnicu, što je tada bilo obavezno. Kada sam stigao u Hombu, tražio sam da me primi O Sensei (majstor Ueshiba). Rekli su mi da nije tu i da idem. Bio sam toliko odlucan da postanem njegov ucenik da sam rešio da cekam dok se vrati. Seo sam u baštu dojoa i cekao. Treceg dana predvece, O Sensei se vratio i receno mu je da ga neki ludi decak ceka i da želi da ga vidi. O Sensei im je rekao da me uvedu. Odveli su me do njegove sobe i rekli mi da cekam. Kada se vrata otvoriše, ugledao sam majstora Ueshibu. Pogledi su nam se sreli - to je momenat koji nikada necu zaboraviti! Nisam znao šta da radim, pa sam se poklonio što sam više mogao. O Sensei mi rece: "Borilacke veštine su vrlo teške, možeš li?" Samo sam rekao: "Da, Sensei". I tako sam postao uchi deshi (specijalni ucenik) majstora Ueshibe.
A. L.: Da li ste odmah poceli da trenirate aikido?
K. C.: Ne, nije mi odmah bilo dozvoljeno da vežbam. Morao sam da cistim dojo i sve ostale prostorije u Hombou, da perem, idem u kupovinu, vodim administraciju i da brinem o celoj majstorovoj porodici. Morao sam da radim i u polju. Naposletku mi je bilo dozvoljeno samo da gledam, a tek onda da pocnem da treniram. Isprva me niko nije ucio, pa sam morao sam da ucim. Na srecu, znao sam padove (ukemi) i to mi je koristilo. Nastojao sam da budem najbolji uchi deshi O Senseia i da naucim što više od njega. To je bio najlepši period mog života! Secam se da je O Sensei uvek imao strogo držanje... Bila je narocita atmosfera kada je on bio prisutan, pre svega zbog njegovog stava: nacin sedenja, nacin na koji je hodao, nacin na koji se kretao - bio je divan! Nikada nisam uocio manu u njegovom držanju, nikada. Njegove oci su bile skoro zlatne, ne crne kao kod vecine Japanaca.
A. L.: Vreme koje ste proveli kao uchi deshi mora da je bilo vrlo teško.
K. C.: Na neki nacin, to je bilo bojište. Svakoga dana smo vrlo rano ustajali da bismo radili i trenirali; mnoge veceri sam ostajao budan do kasnog doba cekajuci Waka Senseia (O Senseievog sina, Kisshomaru) da se vrati s posla. Bilo je to veoma teško i naporno da sam nekoliko puta zamalo doživeo nervni slom. Prividale su mi se cudne stvari: svake veceri me je "posecivao" duh. Nisam znao da li je to bio muškarac ili žena. Tada nisam uvidao koliko sam bio blizu sloma, ali sada naravno shvatam. Dešavalo se to upravo pre nego što zaspim i bilo je stvarno zastrašujuce - prosto sam mogao da osetim prisustvo duha. Odjednom bi me pritisla neka težina i nisam mogao da se pomerim. Na kraju sam našao rešenje: nosio sam bokken u krevet i kada god bih osetio prisustvo duha, stegao bih mac... i pomoglo je. Mislim da se to dogadalo zbog iscrpljenosti.
A. L.: Pre mnogo godina ste mi pricali o svom prvom susretu s Tamura Senseiem. Da li biste mogli da ponovite tu pricu i za citaoce Fighting Artsa?
K. C.: Bilo je to posle casa; neki ucenici su vežbali judo borbu (judo randori) na strunjacama. Stajao sam na kraju sale i gledao ih, kada me je jedan od njih pozvao da im se pridružim, što sam i uradio. Bio sam iznenaden koliko su slabi - nekoliko puta sam bacio coveka koji je bio Sandan (crni pojas treceg stepena) i u judou i aikidou. Posle toga me je majstor Tamura pozvao da vežbam s njim. Odjednom BUM - snažno me je udario u stomak. Bila je to vežba za spremnost, distancu i stav i to mi je bila odlicna lekcija. Verujem da je Tamura Sensei bio jedan od najvecih O Senseievih ucenika. Mnogo sam od njega naucio.
A. L.: Da li biste nam nešto rekli o Saitou Senseiu?
K. C.: On je veliki majstor. Svaki put kada dode u Sjedinjene Države pozovem ga da predaje u mom dojou. Saito Sensei je bio specijalan ucenik O Senseia. Ostao je s njim nakon rata i brinuo o njemu i farmi u Iwama dojou. Video sam s koliko je odgovornosti to Saito Sensei radio. Stvarno ga veoma cenim.
A. L.: A Doshu, O Senseijev naslednik?
K. C.: Nastavnik direktno zadužen za moje napredovanje bio je upravo Kisshomaru Ueshiba Sensei. O Sensei se vec bio povukao u planinsku oblast Iwame i samo je povremeno dolazio u Hombu dojo. Doshuov naporan rad je zaslužan za razvoj modernog aikidoa posle rata. Njegov aikido je izuzetno lep.
A. L.: A majstor Ki društva Koichi Tohei?
K. C.: Tohei Sensei je veoma dobar, mali ali izuzetno snažan. Bio sam prisutan kada je jednom prilikom prihvatio izazov nekog rvaca.
A. L.: Sumo rvac ili rvac zapadnjackog stila?
K. C.: Zapadnog stila. Bila su to dva brata, Nemci iz Argentine - i bili su ogromni. Morali su da se saginju kada su prolazili kroz kapiju na ulazu u Hombu. To je bio jedini put da je O Sensei prihvatio izazov za Hombu. Ta dvojica su putovali po svetu s filmskom ekipom i izazivali majstore raznih borilackih veština. Bili su u Kodokanu (Judo HQ), ali judisti nisu mogli da ih pobede, pa su izazvali Hombu. Kada su stigli, ja sam im izašao u susret i uveo ih. U dojou su bili O Sensei, Kisshomaru Sensei i Tohei Sensei, koji je tada bio glavni instruktor u Aikido federaciji. O Sensei je izabrao Toheia da se prvi oproba zato što je bio vrlo snažan. Rvac je cucnuo u stav, ispružio obe ruke i poceo dugo da kruži oko Toheija. Ovaj je bio vrlo opušten i samo je pratio njegovo kretanje, i na kraju ga je sabio u cošak. Cim je rvac krenuo, Tohei Sensei je skocio na njega i bacio ga na pod. Pritisnuo ga je hand blade (brid šake) ekstenzijom, koja je, kao što znate, veoma jaka. Rvac nije mogao da se pomeri, a njegov brat je odbio da se meri s Toheiem, pa se na tome završilo. U Kodokanu su im judoke savetovale da ne pokušavaju hvat na aikido majstoru - zbog toga je on tako dugo kružio oko Toheija.
A. L.: S takvim prijateljima kome trebaju neprijatelji! Kada smo vec kod izazova, da li biste mi nešto rekli o vašem sukobu s Wangom, kineskim majstorom Tai Chija?
K. C.: Ko vam je to ispricao? Možda Cottie?
A. L.: Možda je bolje da ne kažem...
K. C.: (Smeh) Dobro. Bio sam na velikoj demonstraciji borilackih veština u Tokiju, pocetkom šezdesetih, na kojoj je Wang prikazivao Tai Chi Chuan. On je bio s Taiwana i zbilja je bio ogroman. Kasnije je postao poznat u Japanu. Na kraju svog prikaza poredao je nekoliko karatista i svaki od njih ga je udario u stomak, ali po njega bez imalo efekta. Nisam bio impresioniran. Ja bih uradio nešto drugo (Sensei je pokazao da bi ga šutnuo u polne organe i udario u lice. - napomena A. L.). Medutim, nekoliko mojih ucenika je treniralo Tai Chi kod Wanga i bili su oduševljeni. Nagovarali su me da podem s njima da ga vidim. Na kraju sam pristao i otišao da odgledam njihov cas. U dojou su me moji ucenici predstavili i Wang me je uctivo zamolio da prikažem nekoliko aikido tehnika. Iako su njegove reci bile prijatne, to je ipak bio izazov! Stali smo jedan naspram drugog, i Wang je zauzeo otprilike sumo stav sa ispruženim rukama. Stajao sam i cekao priliku. To je potrajalo nekoliko minuta, a onda je on krenuo da me gurne. Izveo sam tai sabaki (izbegavanje telom) i uhvatio mu zglob u kote gaeshi (tehnika na zglobu šake) i njegov zglob je zvucno krcnuo dok sam radio tehniku. Iako sam primenio kote gaeshi i povredio ga, on nije pao. Majstor Wang se istrgao iz mojih ruku i odmah uputio sledeci izazov. Ovaj put me je gurnuo obema rukama u stomak i bacio me prilicno daleko. Poleteo sam, ali ni ja nisam pao. Bilo je to zapanjujuce bacanje. Moji ucenici su onda stali izmedu nas - i to je bilo to.
A. L.: Kako ste dospeli u Englesku?
K. C.: Godine 1964, kada su bile Olimpijske igre u Tokiju, poznati judo majstor Kenshiro Abbe Sensei došao je u Hombu da oda pocast O Senseiju. Zamolio ga je da pošalje mladog i poletnog instruktora u Englesku da razvije aikido za britanski Judo savez (BJC). Trebalo je da ja idem u New York i da asistiram Yamada Senseiu, ali me je O Sensei poslao u Englesku.
A. L.: Zašto se prvo izabrali severnoistocnu oblast?
K. C.: Moj sponzor, gospodin Logan, bio je poslovni covek u Newcastelu, pa sam tamo i otišao. Medutim, dok sam putovao iz Japana, nešto se desilo sa BJC i nisu mogli da rade sa mnom. Gospodin Logan je morao da mi daje platu - bilo je to teško vreme. U severnoistocnoj oblasti proglasio sam moje prve britanske Dan pojaseve, Pata Butlera, Freda Jenkinsa i Rona Myersa.
A. L.: Da, Sensei, trenirao sam kod sve trojice nekoliko godina, najviše kod Rona Mayersa. Na tom vašem putovanju od Japana do Engleske verovatno se dogodio neki incident?
K. C.: Jeste. Napravili smo žurku na brodu kada smo prešli ekvator i mene su zamolili da demonstriram. Pristao sam, iako na brodu nije bilo nijednog znalca aikidoa koji bi mi asistirao.
A. L.: A i da je bilo, sigurno se ne bi javio.
K. C.: (Smeh) Možda. Zamolili su jednog clana posade da mi asistira i on me je napao nožem. U Hombu dojou, u tehnikama sa nožem, napadali smo tantom (drvenim nožem). Medutim, ovaj momak je cucnuo, kretao se oko mene prebacujuci nož iz ruke u ruku. To je bio problem, jer nisam znao kojom rukom ce napasti. Kada me je napao, uradio sam gedan barai (niski blok) obema rukama i odbio napad. Vrh njegove oštrice je prošao kroz moj pojas i samo dokacio meso. Prešao sam na napadacku tehniku i slomio mu ruku.
A. L.: Kojom tehnikom?
K. C.: Katekatame, mislim.
A. L.: Tehnike za blokiranje kao što je gedan barai retke su u aikidou. Uglavnom se hand blade (brid šake) koristi za odbijanje.
K. C.: Ali ne možete se uvek kretati, pa morate biti spremni da nacinite snažan blok kada je to neophodno.
A. L.: Možete li se setiti poslednjeg susreta sa O Senseijem pre vašeg polaska za Englesku?
K. C.: Moj brat i ja smo zajedno putovali taksijem u Hombu dojo pre odlaska na brod. Mnogo smo kasnili zbog saobracajne gužve u Tokiju, i kasno sam stigao u Hombu. To je bilo veoma nezgodnoe prvi put objavljen u casopisu: Terry O'Neill's Fighting Arts International (izdanje #70)
Kazua Chibu Senseija intervjuisao je Arthur Lockyear.
Razgovor je prenet u celosti.
Sa engleskog preveo Ivan Vatovic.
A. L.: Sensei, molim vas, ispricajte mi kako ste poceli da trenirate aikido?
K. C.: Bio sam veoma zainteresovan za borilacke veštine još od malih nogu. Veoma mlad sam odlucio da ozbiljno treniram neku od njih. Poceo sam sa judoom i trenirao cetiri godine. Onda sam prešao na karate.
A. L.: Pretpostavljam da ste trenirali u centru Shotokan. Kako je izgledao trening?
K. C.: Stvarno mi se dopadalo tamo. Trening je bio veoma žestok, bio sam vrlo zadovoljan i mnogo mi se sve to svidalo. Nakayama Sensei je bio glavni instruktor, a nekoliko puta sam video majstora Funakoshija Gichina. Japanskoj karate asocijaciji pristupio sam otprilike godinu dana pre smrti majstora Funakoshija. Secam se da je velikim ceremonijalom obeležena njegova smrt.
A. L.: Da li je neki od današnjih Shotokan majstora bio tamo u to vreme?
K. C.: Da, bili su Nishiyama Sensei, Okazaki Sensei i Kanazawa Sensei. Kanazawa Sensei je tada bio 1. Kyu ili 1. Dan, nisam siguran. Asano Sensei je bio 3. Kyu, a Kase Sensei je takode bio tamo.
A. L.: Da li vas je nešto odredeno usmerilo na aikido?
K. C.: Kada sam bio 1. Kyu (jedan nivo ispod crnog pojasa) u judou, prijavio sam se za takmicenje i desilo se da se borim protiv mog seniora iz dojoa; bio je 2. Dan, mislim. Pobedio sam ga, i on je potom došao kod mene i rekao mi: "Nadmašio si me u judou, ali sam i dalje bolji u kendou." Izazvao me je, pa smo izašli napolje. Dao mi je boken (drveni mac), a uzeo kendo shinai (stap od bambusa za vežbanje) za sebe. Kada smo poceli, nisam mogao da ga dodirnem - ni jedan jedini put! U velikom stilu me je pobedio i bio sam modar od masnica. Nakon toga sam duboko razmišljao o znacenju budoa. Želeo sam borilacku veštinu koja bi bila efikasna u svakoj situaciji, bio protivnik naoružan ili ne. Na kraju sam odlucio da postanem ucenik majstora Ueshibe, osnivaca aikidoa. Otišao u Hombu dojo, ali nisam imao pozivnicu, što je tada bilo obavezno. Kada sam stigao u Hombu, tražio sam da me primi O Sensei (majstor Ueshiba). Rekli su mi da nije tu i da idem. Bio sam toliko odlucan da postanem njegov ucenik da sam rešio da cekam dok se vrati. Seo sam u baštu dojoa i cekao. Treceg dana predvece, O Sensei se vratio i receno mu je da ga neki ludi decak ceka i da želi da ga vidi. O Sensei im je rekao da me uvedu. Odveli su me do njegove sobe i rekli mi da cekam. Kada se vrata otvoriše, ugledao sam majstora Ueshibu. Pogledi su nam se sreli - to je momenat koji nikada necu zaboraviti! Nisam znao šta da radim, pa sam se poklonio što sam više mogao. O Sensei mi rece: "Borilacke veštine su vrlo teške, možeš li?" Samo sam rekao: "Da, Sensei". I tako sam postao uchi deshi (specijalni ucenik) majstora Ueshibe.
A. L.: Da li ste odmah poceli da trenirate aikido?
K. C.: Ne, nije mi odmah bilo dozvoljeno da vežbam. Morao sam da cistim dojo i sve ostale prostorije u Hombou, da perem, idem u kupovinu, vodim administraciju i da brinem o celoj majstorovoj porodici. Morao sam da radim i u polju. Naposletku mi je bilo dozvoljeno samo da gledam, a tek onda da pocnem da treniram. Isprva me niko nije ucio, pa sam morao sam da ucim. Na srecu, znao sam padove (ukemi) i to mi je koristilo. Nastojao sam da budem najbolji uchi deshi O Senseia i da naucim što više od njega. To je bio najlepši period mog života! Secam se da je O Sensei uvek imao strogo držanje... Bila je narocita atmosfera kada je on bio prisutan, pre svega zbog njegovog stava: nacin sedenja, nacin na koji je hodao, nacin na koji se kretao - bio je divan! Nikada nisam uocio manu u njegovom držanju, nikada. Njegove oci su bile skoro zlatne, ne crne kao kod vecine Japanaca.
A. L.: Vreme koje ste proveli kao uchi deshi mora da je bilo vrlo teško.
K. C.: Na neki nacin, to je bilo bojište. Svakoga dana smo vrlo rano ustajali da bismo radili i trenirali; mnoge veceri sam ostajao budan do kasnog doba cekajuci Waka Senseia (O Senseievog sina, Kisshomaru) da se vrati s posla. Bilo je to veoma teško i naporno da sam nekoliko puta zamalo doživeo nervni slom. Prividale su mi se cudne stvari: svake veceri me je "posecivao" duh. Nisam znao da li je to bio muškarac ili žena. Tada nisam uvidao koliko sam bio blizu sloma, ali sada naravno shvatam. Dešavalo se to upravo pre nego što zaspim i bilo je stvarno zastrašujuce - prosto sam mogao da osetim prisustvo duha. Odjednom bi me pritisla neka težina i nisam mogao da se pomerim. Na kraju sam našao rešenje: nosio sam bokken u krevet i kada god bih osetio prisustvo duha, stegao bih mac... i pomoglo je. Mislim da se to dogadalo zbog iscrpljenosti.
A. L.: Pre mnogo godina ste mi pricali o svom prvom susretu s Tamura Senseiem. Da li biste mogli da ponovite tu pricu i za citaoce Fighting Artsa?
K. C.: Bilo je to posle casa; neki ucenici su vežbali judo borbu (judo randori) na strunjacama. Stajao sam na kraju sale i gledao ih, kada me je jedan od njih pozvao da im se pridružim, što sam i uradio. Bio sam iznenaden koliko su slabi - nekoliko puta sam bacio coveka koji je bio Sandan (crni pojas treceg stepena) i u judou i aikidou. Posle toga me je majstor Tamura pozvao da vežbam s njim. Odjednom BUM - snažno me je udario u stomak. Bila je to vežba za spremnost, distancu i stav i to mi je bila odlicna lekcija. Verujem da je Tamura Sensei bio jedan od najvecih O Senseievih ucenika. Mnogo sam od njega naucio.
A. L.: Da li biste nam nešto rekli o Saitou Senseiu?
K. C.: On je veliki majstor. Svaki put kada dode u Sjedinjene Države pozovem ga da predaje u mom dojou. Saito Sensei je bio specijalan ucenik O Senseia. Ostao je s njim nakon rata i brinuo o njemu i farmi u Iwama dojou. Video sam s koliko je odgovornosti to Saito Sensei radio. Stvarno ga veoma cenim.
A. L.: A Doshu, O Senseijev naslednik?
K. C.: Nastavnik direktno zadužen za moje napredovanje bio je upravo Kisshomaru Ueshiba Sensei. O Sensei se vec bio povukao u planinsku oblast Iwame i samo je povremeno dolazio u Hombu dojo. Doshuov naporan rad je zaslužan za razvoj modernog aikidoa posle rata. Njegov aikido je izuzetno lep.
A. L.: A majstor Ki društva Koichi Tohei?
K. C.: Tohei Sensei je veoma dobar, mali ali izuzetno snažan. Bio sam prisutan kada je jednom prilikom prihvatio izazov nekog rvaca.
A. L.: Sumo rvac ili rvac zapadnjackog stila?
K. C.: Zapadnog stila. Bila su to dva brata, Nemci iz Argentine - i bili su ogromni. Morali su da se saginju kada su prolazili kroz kapiju na ulazu u Hombu. To je bio jedini put da je O Sensei prihvatio izazov za Hombu. Ta dvojica su putovali po svetu s filmskom ekipom i izazivali majstore raznih borilackih veština. Bili su u Kodokanu (Judo HQ), ali judisti nisu mogli da ih pobede, pa su izazvali Hombu. Kada su stigli, ja sam im izašao u susret i uveo ih. U dojou su bili O Sensei, Kisshomaru Sensei i Tohei Sensei, koji je tada bio glavni instruktor u Aikido federaciji. O Sensei je izabrao Toheia da se prvi oproba zato što je bio vrlo snažan. Rvac je cucnuo u stav, ispružio obe ruke i poceo dugo da kruži oko Toheija. Ovaj je bio vrlo opušten i samo je pratio njegovo kretanje, i na kraju ga je sabio u cošak. Cim je rvac krenuo, Tohei Sensei je skocio na njega i bacio ga na pod. Pritisnuo ga je hand blade (brid šake) ekstenzijom, koja je, kao što znate, veoma jaka. Rvac nije mogao da se pomeri, a njegov brat je odbio da se meri s Toheiem, pa se na tome završilo. U Kodokanu su im judoke savetovale da ne pokušavaju hvat na aikido majstoru - zbog toga je on tako dugo kružio oko Toheija.
A. L.: S takvim prijateljima kome trebaju neprijatelji! Kada smo vec kod izazova, da li biste mi nešto rekli o vašem sukobu s Wangom, kineskim majstorom Tai Chija?
K. C.: Ko vam je to ispricao? Možda Cottie?
A. L.: Možda je bolje da ne kažem...
K. C.: (Smeh) Dobro. Bio sam na velikoj demonstraciji borilackih veština u Tokiju, pocetkom šezdesetih, na kojoj je Wang prikazivao Tai Chi Chuan. On je bio s Taiwana i zbilja je bio ogroman. Kasnije je postao poznat u Japanu. Na kraju svog prikaza poredao je nekoliko karatista i svaki od njih ga je udario u stomak, ali po njega bez imalo efekta. Nisam bio impresioniran. Ja bih uradio nešto drugo (Sensei je pokazao da bi ga šutnuo u polne organe i udario u lice. - napomena A. L.). Medutim, nekoliko mojih ucenika je treniralo Tai Chi kod Wanga i bili su oduševljeni. Nagovarali su me da podem s njima da ga vidim. Na kraju sam pristao i otišao da odgledam njihov cas. U dojou su me moji ucenici predstavili i Wang me je uctivo zamolio da prikažem nekoliko aikido tehnika. Iako su njegove reci bile prijatne, to je ipak bio izazov! Stali smo jedan naspram drugog, i Wang je zauzeo otprilike sumo stav sa ispruženim rukama. Stajao sam i cekao priliku. To je potrajalo nekoliko minuta, a onda je on krenuo da me gurne. Izveo sam tai sabaki (izbegavanje telom) i uhvatio mu zglob u kote gaeshi (tehnika na zglobu šake) i njegov zglob je zvucno krcnuo dok sam radio tehniku. Iako sam primenio kote gaeshi i povredio ga, on nije pao. Majstor Wang se istrgao iz mojih ruku i odmah uputio sledeci izazov. Ovaj put me je gurnuo obema rukama u stomak i bacio me prilicno daleko. Poleteo sam, ali ni ja nisam pao. Bilo je to zapanjujuce bacanje. Moji ucenici su onda stali izmedu nas - i to je bilo to.
A. L.: Kako ste dospeli u Englesku?
K. C.: Godine 1964, kada su bile Olimpijske igre u Tokiju, poznati judo majstor Kenshiro Abbe Sensei došao je u Hombu da oda pocast O Senseiju. Zamolio ga je da pošalje mladog i poletnog instruktora u Englesku da razvije aikido za britanski Judo savez (BJC). Trebalo je da ja idem u New York i da asistiram Yamada Senseiu, ali me je O Sensei poslao u Englesku.
A. L.: Zašto se prvo izabrali severnoistocnu oblast?
K. C.: Moj sponzor, gospodin Logan, bio je poslovni covek u Newcastelu, pa sam tamo i otišao. Medutim, dok sam putovao iz Japana, nešto se desilo sa BJC i nisu mogli da rade sa mnom. Gospodin Logan je morao da mi daje platu - bilo je to teško vreme. U severnoistocnoj oblasti proglasio sam moje prve britanske Dan pojaseve, Pata Butlera, Freda Jenkinsa i Rona Myersa.
A. L.: Da, Sensei, trenirao sam kod sve trojice nekoliko godina, najviše kod Rona Mayersa. Na tom vašem putovanju od Japana do Engleske verovatno se dogodio neki incident?
K. C.: Jeste. Napravili smo žurku na brodu kada kada smo prešli ekvator
i mene su zamolili da demonstriram. Pristao sam, iako na brodu nije bilo
nijednog znalca aikidoa koji bi mi asistirao.
A. L.: A i da je bilo, sigurno se ne bi javio.
K. C.: (Smeh) Možda. Zamolili su jednog člana posade da mi asistira i on me je
napao nožem. U Hombu dojou, u tehnikama sa nožem, napadali smo tantom (drvenim
nožem). Međutim, ovaj momak je čučnuo, kretao se oko mene prebacujući nož iz
ruke u ruku. To je bio problem, jer nisam znao kojom rukom će napasti. Kada me
je napao, uradio sam gedan barai (niski blok) obema rukama i odbio napad. Vrh
njegove oštrice je prošao kroz moj pojas i samo dokačio meso. Prešao sam na
napadačku tehniku i slomio mu ruku.
A. L.: Kojom tehnikom?
K. C.: Katekatame, mislim.
A. L.: Tehnike za blokiranje kao što je gedan barai retke su u aikidou. Uglavnom
se hand blade (brid šake) koristi za odbijanje.
K. C.: Ali ne možete se uvek kretati, pa morate biti spremni da načinite snažan
blok kada je to neophodno.
A. L.: Možete li se setiti poslednjeg susreta sa O Senseijem pre vašeg polaska
za Englesku?
K. C.: Moj brat i ja smo zajedno putovali taksijem u Hombu dojo pre odlaska na
brod. Mnogo smo kasnili zbog saobraćajne gužve u Tokiju, i kasno sam stigao u
Hombu. To je bilo veoma nezgodno, jer uchi deshi moraju uvek da budu spremni da
prime učitelja. Ipak, kada sam stigao, O Sensei me je čekao; rekao mi je da je
srećan što sam došao da se pozdravim. Učitelj me je poslužio čajem, zahvalio se
što sam se dobro brinuo o njemu tokom godina i poželeo mi je sreću. Rekao mi je
da ne brinem o njemu i da će doživeti 126 godina.
A. L.: Da li se O Sensei šalio s vama?
K. C.: Ne, bio je veoma ozbiljan. Dao mi je koan (Zen zagonetku) koju tek sada
razumem.
A. L.: Sensei, 1976. ste se vratili u Japan. Ja sam bio poslednji Shodan koga
ste proglasili pre vašeg polaska...
K. C.: Da, zato sam i otišao kući! (Smeh)
A. L.: Kako je bilo u Hombou kada ste se vratili?
K. C.: Aikido je bio dobar, naravno, ali se u Japanu previše toga izmenilo, a to
mi se nije dopalo. Dobio sam posao međunarodnog sekretara u Hombu dojou i nisam
bio zadovoljan time. Ceo dan sam se bavio papirologijom, nisam imao vremena za
trening i to nije bilo dobro za mene. Ja sam borac, a ne piskaralo. Napustio sam
Tokio i otišao da živim na selu. Bio sam farmer i vežbao za-zen (meditaciju)
neko vreme. Kasnije me je US Aikido Federacija pozvala da se preselim u San
Dijego.
A. L.: Hteo bih da vas upitam o vašem iaido treningu?
K. C.: Mnogo volim iaido, umetnost izvlačenja mača. Zaista volim da držim katanu
i da osetim japanski mač. Vežbao sam Muso Shinden ryu, koji je osnovao Nakayama
Hakudo Sensei na početku 20. veka. O Sensei je uvek bio u dobrim odnosima sa
Hakudom. Njegovi učenici su vežbali u Kobukanu.
A. L.: Tako su zvali Hombu dojo ranije...
K. C.: Da, tako je. Bila je dobra razmena učenika. Zapravo, Hakudo Senseiev
stariji učenik bio je oženjen O Senseijevom ćerkom. Neko vreme je bio kendo
šampion celog Japana.
A. L.: Ja uvek osetim potpunu spremnost u iaido treningu, skoro kao pokretni zen.
K. C.: Da, to je dobro rečeno. Iaido trening je dobar za razvijanje zanshina.
Uvek kombinujem zazen sa iaidom u mom dojou; otprilike 20 minuta meditacije,
onda deset minuta izvlačenja mača, zatim nazad na zazen.
A. L.: Čuo sam da puštate tihu muziku za vreme zazena u vašem dojou. Da li je to
tačno?
K. C.: Pa, ne uvek. Moj zen učitelj je puštao Baha ili Betovena i to je bilo
vrlo prijatno. Možete prodreti vrlo duboko u meditaciji na takvim sesijama.
Naravno, zavisi i od muzike: mislim da džez ne ide s meditacijom. Moj dojo je u
glavnoj ulici u San Dijegu, pa nam muzika u pozadini pomaže da eliminišemo
spoljne zvuke.
A. L.: Poslednjih 20 godina imao sam zadovoljstvo da treniram kod mnogih O
Senseievih učenika: kod vas, Sekiya, Tamure, Kanai... i svi ste različiti. Da li
biste to prokomentarisali?
K. C.: Mislim da je aikido mnogo obuhvatniji, širi od ostalih veština. On
dozvoljava da svi treniraju zajedno. Komunikacija na strunjačama je deo toga.
A. L.: Da li svaki od vas izražava drugačije gledište O Senseievog aikidoa u
vašim individualnim vežbama?
K. C.: Da, mislim da je tako.
A. L.: Neki ljudi kažu da je O Sensei bio veoma prijatan i fin stari čovek, ali
ima i onih koji kažu da je bio direktan i strog. Šta je istina?
K. C.: Mislim da je prirodno što je bio dobar, fin i prijateljski raspoložen
prema običnim učenicima, ali je sa Uchi Deshiima ponekad zaista bio strog i
oštar.
A. L.: Zašto naglašavate trening s oružjem u vašem aikidou?
K. C.: Aikido je zasnovan na tradicionalnom japanskom mačevanju, pa su u aikidou
pokreti tela isti kao kod mačevaoca bez mača. Oružje je naročito važno za napad
i trening u paru , na primer kao randori u judou ili jiyu kumiye (slobodna borba)
u karateu. To nam pomaže da razvijemo borbeni duh i druge aspekte treninga kao
što su tajming, distanca, centriranje itd. Isto tako, postoji veza sa osnovnim
tehnikama iz bokken zamaha, korišćenje kukova itd.
A. L.: Možete li mi nešto reći o istoriji aikidoa. O Senseija je jednom prilikom
dr Jigoro Kano, osnivač judoa, pozvao da predaje u Kodokanu. Da li je on
prihvatio poziv?
K. C.: U to vreme, Kano Sensei je pokušavao da konsoliduje tradicionalne
japanske borilačke veštine, da ih očuva. Zato je i pozvao O Senseija u Kodokan,
ali je on to odbio: verovao je da su aikido i judo toliko različiti da se ne
mogu trenirati zajedno. Umesto toga, Kano je poslao tri njegova starija učenika
da treniraju aikido kod O Senseija, majstore Mochizukija, Murashigea i još
jednog, ne sećam se njegovog imena. Oni su učili kod O Senseia, ali su s vremena
na vreme išli u Kodokan da se vide s dr Kanoom.
A. L.: Da li je Tomiki Sensei bio treći majstor?
K. C.: Ne. Tomiki Sensei je došao kasnije. On je kombinovao aikido i judo.
Aikido je koristio za otvorenu i distanciranu borbu, a judo za ma-ai (kritičnu
distancu). Ne slažem se s tom idejom, ali Tomiki Sensei je bio veoma dobar borac
- i pravi gospodin.
A. L.: Negde sam pročitao da je jedan O Senseijev rođak, borac, još uvek živ u
Japanu!
K. C.: Da, to je majstor Hogen Inoue. Njegova sličnost sa O Senseijem je
zapanjujuća. On je, naravno, sada veoma star, ali njegov aikido je bio odmah iza
O Senseijevog u to vreme. On svoju budo formu sada zove Taiwa Shindo.
A. L.: Shotokan karate majstor, učitelj Harada Senseija, majstor Shigeru Egami
bio je učenik Inoue Senseia. Čuo sam da je bio zanimljiv prvi susret ta dva
majstora.
K. C.: Moraćete da pitate Harada Senseia o tom incidentu. Harada i ja smo veliki
prijatelji: on je intelektualac i veliki karate majstor.
A. L.: Sem borbe na brodu i protiv majstora Wanga, da li ste ikada upotrebili
aikido van dojoa?
K. C.: Jednom me je neki gangster napao nožem u Japanu. Krenuo je na moj stomak,
pa sam ga blokirao s gedan barai i slomio mu ruku s kata katamae.
Drugom prilikom, kada sam bio u Parizu s Noro Senseiem, posetili smo neki noćni
klub. Ja sam pio piće u jednoj sobi, a Noro Sensei je bio u drugoj, valjda je
igrao karte. Odjednom je nastalo komešanje u sobi u kojoj je bio Noro, pa sam
otišao da vidim šta se događa. Došlo je do tuče. Neki stariji gospodin je ležao,
a neki mladić ga je šutirao. Bilo je užasno - svuda je bilo mnogo krvi. Mislio
sam da će ga ubiti, pa mi je Noro Sensei rekao "Chiba, sredi to". On nije hteo
da se meša (smeh). Zaustavio sam tog momka i upitao ga šta se događa. Rekao mi
je to na francuskom, pa se nismo razumeli i zato sam ga odvukao napolje... Onda
se nešto desilo - moje telo je reagovalo: bacio sam ga judo tehnikom O soto gari.
Žestoko je tresnuo o zemlju i čuo sam zvuk metala. Shvatio sam da je izvukao nož.
Moja spremnost je bila takva da sam reagovao podsvesno. Ovaj momak je bio
gangster s Pigallea i zato ga niko nije zaustavljao. Očigledno je bio veoma
poznat... ali ne i meni! Nije mi bilo važno ko je on.
A. L.: Je li bilo još nekih sličnih incidenata?
K. C.: Kada sam iz Engleske vratio u Japan 1978, neki čovek nas je izazvao, ali
je Hombu dojo to odbio, uprkos njegovoj upornosti.
A. L.: Da li je on bio karateka?
K. C.: Niko nije znao šta je. Kao što rekoh, bio je uporan i svake nedelje je
dolazio da nas izazove. Svaki put sam morao da mu objašnjavam da ne možemo
prihvatiti njegov izazov. Mislim da taj čovek nije bio sasvim zdrave pameti. Na
kraju mi ga je bilo dosta i prihvatio sam izazov. Dogovorili smo se da se nađemo.
Insistirao sam da napišemo da nećemo podneti tužbe u slučaju povreda i razmenili
smo pisma. Rekao sam mu da sam kao borac spreman da umrem ako treba. Od početka
sam krenuo ofanzivno, prvi sam napao. Taj udarac ga je nabio u zid i odmah sam
krenuo na njega. On je skočio na mene kao tigar. Dovršio sam ga s nikkyo (druga
imobilizacija). To mu je bilo dosta. Bilo je dosta krvi, a on je ležao na podu i
vrištao. To je bio njegov poslednji izazov - verovatno nije očekivao da će
aikidoka prvi napasti.
A.L.: Na kraju ovog razgovora zamolio bih vas da objasnite atemi i takmičenje u
aikidou?
K. C.: Verujem da je atemi (udarac u anatomski slabe tačke) veoma važan u aikido
tehnikama. Obično se ne radi na času, ali ja ga naravno pokazujem. U aikidou
nema takmičenja jer bi to udaljilo mnogo ljudi s treninga. Svrha aikidoa je da
omogući što većem broju ljudi: muškarcima, ženama, mladima i starima, slabim i
jakim, da razviju svoj potencijal kroz vežbanje.
A. L.: Koja je, po vašem mišljenju, najvažnija osobina aikidoke?
K. C.: Čestitost.
A. L.: Chiba Sensei, zahvaljujem vam u ime čitalaca Fighting Artsa na vremenu
koje ste odvojili za ovaj razgovor.